5. avgust '99

Žabljak - Njegovuđa - Riblje i Vražje jezero - Žabljak (33km)
bonus: Zminičko jezero i krug oko Kučajevice (~21km)

 

Tekst, fotografije:  Jone

  

Krug preko Njegovuđe, Ribljeg i Vražjeg jezera je jedna od onih vožnji koje nonšalatno zaobilaze pravilo "koliko znoja, toliko zadovoljstva". Na trideset tri kilometra znoja je malo, a zadovoljstvo je veliko. Kad bi na Durmitoru za pedalanje postojala samo ova staza, bila bi dovoljan motiv da se zbog nje bicikl vozi do tamo ili da se tumba po autobusima, vozovima, u automobilu. Mala kilometraža i asfalt omogućavaju da se krene i predveče, kada se nebo isčisti posle dosadne kiše, i rano ujutro, dok se čeka da se mamurno ili lenjo društvo razbudi i spremi za planinarenje. Jutro, podne, zalazak, suton... kao retko gde, različita doba dana ovde redovno izbijaju i iskivaju različita svetla i senke, a svaki novi prizor je lepši i čudniji od pređašnjeg: koliko god puta da se prođe ovuda, uvek se Jezerska površ i prvi bregovi Sinjajevine vide u novom ruhu. U ranim satima dana mekoća pašnjaka naviše dolazi do izražaja; pred suton ogromni zid Durmitora biva mračno-ozbiljan dok se sa zapada po teškom uljanom zelenilu Žugića Bara taloži tanki veo zlata; popodne se krš beli najraskošnije, a jezera najviše blistaju i imaju najlepše boje.

Uz to, putnika na 33 kilometra očekuju tri sasvim različita pejzaža. Malo li je, na tako kratkoj vožnji?

Nije onda čudno da je posle ovog kruga rezultat uvek isti: puno srce i oduševljenje. To važi i za one koji za bicikl ne mare mnogo i krenuće na izlet samo ako ih neko baš nagovori, pa im još i pozajmi konjče. I zato, ako još tražite onaj odlučujući razlog zbog koga ćete se definitivno zaljubiti u vožnje biciklom, ili ako vam je potreban podstrek da nekog drugog konačno pridobijete za vožnje biciklom - eto vam paklenog plana.

Jezera

Široka i pitoma zaravan nastala na morenskim nanosima lednika. Nalazi se na nadmorskoj visini od oko 1450m, dugačka je oko 20km, široka do 10km. Nekada se ovde pružala gusta šuma, a priča kaže da su tu šumu negde oko polovine 19. veka zapalili i uništili Turci, želeći da spreče hajduke da se kriju u njoj. Jezera i događaji koji su se odigrali na njima pominju se i opisuju u nekoliko narodnih pesama. Danas su praktično čitava prekrivena plodnim livadama i pašnjacima koji bujaju na morenskom tlu morenskih nanosa.

Prastanovnici Jezera i Sinjajevine su bili Kriči, Ilirsko (po nekima ranoslovensko) pleme koje je sve do sredine 12. veka živelo u dolini Tare, a ovde imalo katune. Trag o njima je ostao u narodnom predanju, pa tako na Sinjajevini i danas postoji Kričačko polje. Kako priča kaže, Drobnjaci su konačno potisnuli Kriče na drugu obalu Tare (koju i danas stariji svet zove Kričko) posle odsudne bitke na Bukovičkoj gori (planina sa leve strane puta za Šavnik, petnaestak km od Žabljaka). Razlog za sukob su po jednoj varijanti bila mesta za ispašu stoke, a po drugoj su se Kriči i Drobnjaci našli na različitim tranama u Tursko-mletačkom ratu. Boj je bio krvav, pa se i danas izvor iznad sela Gornja Bukovica zove Krvavac. Na mestu Poljana postoji kamen sa urezanim mačem i kopljem - prema legendi je to spomenik kričkom vojvodi poginulom u bici.

Današnja sela u ovom kraju razvila su se tokom druge polovine 19. veka, uglavnom od nekadašnjih katuna. Posle oslobođenja od Turaka je u Kraljevini Crnoj Gori ovo područje bilo zasebna vojno-administrativna celina pod nazivom Jezera, pa se od tada i stanovnici ovog kraja nazivaju Jezercima.

Crno jezero se nalazi u delu Jezera zvanom Podgora.

Može se, naravno, voziti i obrnutim smerom. No možda je malo lepše da se prvih desetak kilometara na "magistrali" ka Đurđevića Tari odradi na početku (to je magistrala samo u odnosu na potpuni mir na ostatku staze, inače se do skretanja za Njegovuđu ni na ovom delu puta obično neće sresti više od dvadesetak vozila). Predeli su i ovde vrlo lepi, i podsećaju na zlatiborske. Jedino će razmaženost ili srećna otupelost čula, kao posledica onoga što putnika očekuje iza Njegovuđe, učiniti da, o nepravde, ovaj komad u sećanju ostane samo kao "uvod u ono pravo".

Kilometar ipo pre skretanja za Njegovuđu prolazi se pored seoca Vrela. Iz ovog mesta potiču preci Jovana Cvijića - i danas se jedan od izvora u selu zove Cvijino vrelo. Kod poslednjih kuća u selu se može napustiti asfalt i skrenuti levo, na makadam koji vodi do par kilometara udaljenog mesta sa ostacima legendarnog srednjevekovnog grada-tvrđave, Pirlitora.

Iza Njegovuđe se ulazi u borovnjak i počinje najozbiljniji uspon na ovoj turi (ipak ne naročito težak), uzanim prolazom između Kučajevice (odnosno Sinjajevine) na levoj, i Mrčajevca (odnosno Jezerske površi) na desnoj strani. Ovde je okolina još malo pa primorska: borovi i krš koji izviruje svuda. Eto pejzaža broj dva.

Sa vrha uspona se put odmah spušta u najlepši deo, koji će potrajati do Ribljeg i Vražjeg jezera. On u tom trenutku neokrnjen leži pred pohlepnim očima bicikliste, nepovratno ogrezlog u porok zveranja unakolo. Eto i pejzaža broj tri: prostrane, pitome i blago zatalasane površi, livade i pašnjaci ukrašeni sa po nekom kamenitom čukom, zeleno prostranstvo na kome se pogled slobodno napasa sve dok ne udari u nekoliko kilometara udaljeni, moćni zid krune Durmitora - Šljeme sa Savinim kukom, prkosni špic Stožine, i venac drugih vrhova iza.

Ovde ćuti tek po koje drvo, nema njiva, nema voća. Samo trave - a ipak je to plodna zemlja. Ona munjevito odgovara na svako seme koje padne sa neba, rađajući boje, ređajući i raspodeljujući prostor na hiljadu načina, uvek onako kako ne očekujemo. Dovoljno je da jedan zrak ovlaš klizne preko bujnog tepiha i već, kao kad se šibica očeše o svoju hrapavu sudbinu na kutiji, požar svetlosti bukne i munjevito se širi, ore livade, bivajući odmah i setva i žetva. A kad samo jedan pramen magle sa Sjeničke kose docuri u Bare Žugića, čitav predeo se spremno obuče u taj jedan pramen - ostane još i za kapu Borovoj glavi, za kaput dvama jezerima, i za čarape selima pod Šljemenom.

  

Pirlitor

Četrnaest kilometara od Žabljaka, ispod istoimenog vrha (1450 mnv), nalaze se ostaci grada za koji se veruje da potiče iz 14. veka. Grad je na izvanrednom mestu uz severnu ivicu Jezera i visoko iznad kanjona Tare, sagradio velikaš Sandalj Hranić. Bio je to važan centar na karavanskom putu od koji je iz primorja preko Pljevalja vodio za Bosnu i Srbiju. Grad je ovako opisan u narodnoj pesmi "Ženidba kralja Vukašina":

Kad pogledaš s grada iznad sebe,
ništa nemaš lijepo viđeti,
već bijelo brdo Durmitora,
okićeno ledom i snijegom
usred ljeta kao usred zime;
kad pogledaš strmo ispod grada,
mutna teče Tara valovita,
ona valja drvlje i kamenje,
na njoj nema broda ni ćuprije,
a oko nje borje i mramorje...

Ali najpoznatiji stanovnik Pirlitora nije bio Sandalj Hranić nego legendarni vojvoda Momčilo, koji je u njemu stolovao i kao prevozno sredstvo koristio drugog najpoznatijeg stanovnika: isto tako legendarnog, krilatog konja Jabučila.

Počinje se divnim spustom a nastavlja goredoliranjem. Svaka krivina mami i zove napred, točkovi šušte po velikom čojanom kaputu. Na otvorenoj pučini smenjuju se ushićujuće perspektive, čarobno se kroz njih izvija tanki konac puta. Ona zbrkana gomila žica, cevi i gume na čijem se vrhu sedi (i koja se drži na okupu nekim nedokučivim hirom verovatnoće) nezasito jede taj konac što se stalno udeva u nju. I eto igle i srećnog šnajdera: fircaju, štepuju, zašivaju jedne za druge livade, vode, oblake i krš. Kakav god svet da se poželi, lako ga je skrojiti i sašiti u tim trenucima.

Ubrzo se stiže do Žugića bara, sela koje se gotovo i ne primeti u onoj velikoj golotinji koja vlada unaokolo. Ispod sela su zaista bare, koje se leti još manje mogu videti sem ukoliko se baš ne zabasa u njih. Iako se pružaju duž potoka ispod kuća i u njima uvek ima vode, samo u proleće i s jeseni kroz veći deo ove ćudljive lepote curka i teče - leti ostanu samo uzana, uporna utvrđenja. No leti zato ovde raste tako dobra i bujna trava da se kose moraju hrabriti pesmom ili glasnim razgovorom ne bi li potrajale dok se posao ne dovrši. A vode koje su ishranile travu otiču u tajne dubine i vođene ćudljivom prirodom Sinjajevine pojavljuju se opet u izvoru Ravnjaku, u dalekom selu Bistrici na dnu kanjona Tare, donoseći sa sobom miris vetrovitih visina i poziv na kosidbu, te uznemiravajući tamošnji živalj.

U selu postoji i spomen kuća Osme konferencije KPJ. Ova Osma nije ona naša Osma od pre trinaest godina, nego Osma iz doba u kome je u oslobodilačku i ideološku borbu u ovim krajevima bila osim svetovne uključena i celokupna mitska društvena zajednica. O tome svedoči i poučna pesma iz tog vremena, posvećena drugarici vili koja se posle kursa upoznavanja sa osnovama učenja Marksa, Engelsa i Lenjina, ideološki uzdigla iznad vradžbina i igranja u kolu sa drugim vilama (kojom prilikom je redovno dolazilo do oštećivanja trave u obliku tzv. "vilinskog kruga" i zavođenja nesretnih, slučajno naišlih, pripadnika pastirske radničke klase), te istinski spoznala dijalektiku klasnih odnosa:
"Bijela vilo sa planine
kaži gdje su baze njine.
Progovara bijela vila:
Ja sam juče s njima bila
na planini Durmitora,
sjedela sam kraj logora
i gledala boljševike
partizane osvetnike,
gledala sam kolektive
i drugarski kako žive,
a najljepše kod njih što je:
da nemaju riječ 'moje',
nego za sve kažu 'naše',
što se meni dopadaše.
Gledala sam drugaricu
kako zbori za pravicu,
slušala sam čas čitanja
Lenjinova vaspitanja.
Ne vjeruju u nebesa
več u Marksa i Engelsa."

Stožina u sumrak:
pogled sa Jezerskih livada na jedan od najneobičnijih vrhova Durmitora .

Vražje i Riblje jezero

Deli ih samo par stotina metara. Jezera su dva ogledala, dve čudom sletele plitke vode, ovlaš posednute u krilo planine. Ptriča kaže da je u predelu oko jezera lovio vojvoda Momčilo, a tu je bilo i pojilo za njegove krave i hrtove.

Vražje jezero ima prosečnu dubinu od 4m, maksimalnu oko 11m. Otiče potokom koji ponire odmah uz njegovu južnu ivicu, pod Debelim kršem. Bogato je ribom. Prema legendi je u jezeru jednom davno živeo ljuti, krilati, crveni konj koji je rigao vatru iz nozdrva. Svake noći je izlazio iz jezera i seksualno iskorišćavao kobile koje su se mirno i ne izazivajući nikoga hranile biljnom masom na obalama jezerskim. Povrh (i posle) svega ih je mlatio kopitama, tako da nisu mogle da ostanu "suždrebne", kako se to kaže u ovim krajevima. E, ali jedna koja je pripadala nikom drugom do vojvodi Momčilu, ipak je preživela ovu torturu te se tako zametnuo Jabučilo, krilati at na kome je posle Momčilo veselo leteo po bližoj i daljoj okolini - sve dok ga nije udesila ona beštija Vidosava.

Na jezeru se može lepo okupati, ima tu sitnijeg šljunka i karipsko plave vode između obale i gustog tršćaka koji kao brana raste po sredini jezera. No ovde treba imati u vidu priču po kojoj je jezero dobilo ime otuda što su se mnogi u njemu davili, pa se verovalo da je prebivalište nekog đavolskog bića koje momka ili devojku očas posla ščepa za noge i odvuče u dubinu (možda je Jabučilov tata, kad je postao prestar za kobile, rešio da pakosti ljudima?) Ipak mnogo verovatnije zvuči objašnjenje po kome je do utapanja dolazilo kada bi plivači došli do trske, zapeli nogom o podvodne delove stabljika, i uspaničili se. Znači da treba biti pažljiv i ne uvlačiti se u trsku bez potrebe. Onaj ko reši da na jezeru provede više sati i uživa u tamošnjem miru (sva je prilika da tamo neće biti nikog drugog), treba da unapred smisli čime će se zakloniti od sunca - hlada ovde, naime, nema ni za lek.

Riblje jezero je još pliće - duboko je u proseku 2m, maksimalna dubinamu je 5.5m. Neko raspoložen za vređanje rekao bi da ovo i nije jezero nego... Svejedno, lepo je i ono. Nekoliko stotina metara pre Ribljeg jezera se u blizini puta (sa desne strane) nalazi izvor Srndaljica.

Grčka groblja, stećci

Jezerska površ je poznata po stećcima i srednjevekovnim nekropolama, verovatno nastalim u periodu od 13. do 16. veka. Narod ih naziva grčkim grobljima. Grobnice su uglavnom u formi kuća, sa krovovima na dve vode. Stećaka ima iznad Vražjeg i Ribljeg jezera (u Novakovićima), u Barama Žugića (oko tri stotine) u okolini Žabljaka i u Zminici.

Odmah iza Vražjeg jezera izbija se na raskrsnicu na vrhu omanjeg brda: pravo se ide za Šavnik, a oštro udesno zaokreće se ka desetak kilometara udaljenom Žabljaku. Raskrsnica je, osim što izgleda veselo i omogućava fini pogled unaokolo, na lošem glasu kao mesto koje privlači munje; o toj opasnosti svedoči i spomenik nastradalima u jednoj nepogodi.

Do Žabljaka treba još voziti gore-dole, uglavnom blagim uzbrdicama i nizbrdicama. Za one sa manje kondicije to može biti deo kada će umor doći po svoje, pa će sve izgledati napornije nego što ustvari jeste.

Prvo selo stisnuto sa leve strane puta, ispod sada do neba izraslog durmitorskog bedema, je Pašina voda. Prema predanju ime je dobila po Mustafa-paši Selimanoviću. Kad se na Durmitoru neko mesto, čuka ili pećina zovu po nekome, uglavnom se odmah zna da se taj neko na tom mestu nije dobro proveo. Mustafa-pašu je ovde svojevremeno ubila žena drobnjačkog vojvode Ilije Kosorića. Nema šale sa drobnjačkim damama...

Četiri i kusur kilometara posle raskrsnice, odmah iza sela Javorje, može se napustiti direktan put ka Žabljaku i skrenuti levo, u prijatnu vožnju ispod samog Šljemena. Prolazi se kroz sela Virak i Motički gaj, a na ovaj način se prolazi i pored početne stanice uspinjače za Savin kuk. Na put za Žabljak se ponovo izlazi pred samim ulaskom u mesto.

Do Žabljaka se od žičare može stići i na drugi način: markiranom stazom kroz prekrasnu borovu šumu. Staza se najpre penje do Mioč poljane, a potom spušta pravo na Crno jezero. Stenovita podloga, dosta slobodnog (velikog) kamenja i nevaljalo korenje su dobri za uvežbavanje tehnike, ali su i vrlo težak posao: oni koji nisu tvrdoglavi i oni kojima je stalo samo do opuštene rekreacije, na ovoj stazi će verovatno mnogo više uživati pešačeći.

Na livadama pred Žabljakom se često mogu videti neobične drvene platforme sa malim drvenim točkovima: na njih se tovare stogovi sena i potom prevoze na druga mesta. Sve to lepo i lagahno klizi tamo kuda treba, uz malu pomoć ljudskih ruku, a ako baš zatreba, i volova. Tek, tu i tamo iz kakve udoline izviri čudna ćuba koja, lagano i dostojanstveno se klateći, plovi po zelenom moru.

Žabljak

Mesto se razvilo oko izvora Varezina voda oko koga su u vreme karavana najpre bili podignuti hanovi (po njima se i danas zove jedan deo Žabljaka), a kasnije se tu začelo naselje. Naselje se najpre zvalo po izvoru a današnje ime je dobilo po zaravni iznad koje se nalazi. Na toj zaravni se nalaze ponori otoke Crnog jezera, a ona sama je krštena tako verovatno zbog mnogih žaba koje se otuda glasaju.

Mesto koje obavezno treba posetiti u Žabljaku jeste hotel Planinka. Tačnije njegov hol, u kome se nalazi izvanredna, velika reljefna karta Durmitora i bliže okoline. Ovo je apsolutno najbolji i najbrži način da se stekne jasna slika o terenu, da se shvati grandioznost kanjona Tare, Pive i Komarnice, kao i samog masiva. U početku je možda malo teže snaći se (stoga je dobro obezbediti pomoć nekog iskusnog poznavaoca) ali sa godinama stvari lepo i lagano ležu na svoje mesto :)

Čudna kamena piramida koja dominira panoramom mesta je spomenik palim borcima. Rađen je prema ideji Moše Pijade (boravio u Žabljaku 1941. i 1942. godine).

Crno jezero

Nalazi se na ivici Jezerske površi, dva ipo kilometra od centra Žabljaka (poslednje kuće u mestu su samo par stotina metara udaljene od jezera) i ispod Međeda - jedne grdne kamenčine koja zaklanja žabljačko nebo na jugozapadu i ogleda se u vodi jezera. Na toj strani se u lepezi šire i šepure i drugi najviši vrhovi Durmitora: Bobotov kuk, Šljeme sa Savinim kukom, Zupci, Bandijerna...

Crno jezero se ustvari sastoji od dva jezera, Velikog i Malog, a ona su spojena uzanom prevlakom. Nastalo je u cirku izdubljenom snagom lednika sa okolnih vrhova, posle njegovog pregrađivanja morenskim nanosom visokim 20-30m. To kaže nauka, a narod priča da je je jednom tuda prolazio Sveti Sava, pa ga neki seljak optuži da mu je nešto ukrao. Razgovora nije bilo mnogo - celo selo navali da vija Savu tako da je jedva nekako utekao. Onda se Sava razljuti, prekrsti štapom i naredi da voda potopi selo. Tako i bi, a seljani se dadoše u beg. Jedni su bežali naviše, u planinu, ali ih je voda stigla i podavila na mestu današnjeg Malog jezera. Drugi su bežali u livade, ali je i njih voda stigla: na tom mestu posle nastade Veliko jezero, a na tragu vode koja je jurila za njima - Otoka.

Najveća dubina Velikog jezera je oko 26m, a Malog oko 50m. Zbog ovakve razlike dubina Veliko jezero ima oko dva puta veću površinu - ali i skoro isto toliko manju zapreminu. Nadmorska visina jezera je 1416-1423m, zavisno od vodostaja. Voda je tamno zelena, po oblačnom vremenu skoro crna (otuda ime), izuzetno je bistra i čista. Leti dostigne temperaturu i do 20 stepeni, pa se u njoj može sasvim lepo kupati (ako niste baš zimogrožljivi). Veliko jezero napaja izvor na severozapadnoj strani, a na toj strani su i ponori kojima voda otiče iz njega. Deo vode donosi i Mlinski potok.

Najveći izvor vode za jezera nalazi se 25 metara iznad njih, na padinama Međeda, i zove se Čelina. Ovaj kraški top izbacuje vodu samo u vreme topljenja snega (april - jun) i na jesen, posle velikih kiša. U proleće se posle zimskog sna oglasi odjednom, gromovitim pucnjem koji odjekne čitavim krajem. "Pukla Čelina", nemarno slegnu ramenima meštani, pomažući gostima da se izvuku ispod stola.

Osim prevlakom, jezera su povezana i komplikovanim (i ćudljivim) imovinsko-pravnim odnosima vodenog tipa:
- preko prevlake se leti voda iz Velikog preliva u Malo jezero;
- zimi, u proleće, i uvek kad bije Čelina (tj. kad je Malo jezero puno), voda preko prevlake teče suprotnim
  smerom, to jest iz Malog jezera u Veliko; tada su jezera praktično spojena u jedno.

Oticanje voda iz jezera i njena igra u podzemnim lavirintima su priča za sebe. Pri normalnom vodostaju vode otiču kroz ponore i ponovo se pojavljuju čak na ulazu u kanjonu Sušice, kao izvor istoimene reke. Kad je vodostaj visok, vode iz jezera izbijaju na vodopadu Skakala i padaju u kanjon Sušice, ali se pojavljuju čak i u kanjonu Tare - na Suvim vrelima, duboko ispod sela Mala Crna Gora.

Vode Velikog jezera u proleće i u jesen (dok je aktivna Čelina, tj. dok ima puno vode) otiču rečicom Otokom koja ponire u livadama ispod Žabljaka. Posle 11 kilometara puta (ovo je horizontalna radaljina, a kolika je prava...) i posle vertikalnog pada od 743m te zahvaljujući sifonskom efektu, ove vode izbijaju na desnoj strani kanjona Tare (onoj preko puta Durmitora), ispod sela Levera. Izvor se zove Bijela vrela. Vode Malog jezera kroz ponore na njegovom dnu odlaze u podzemlje Durmitora i provlače se ispod čitavog masiva, da bi se posle 18km (opet horizontalna razdaljina) i visinskog pada od 660m pojavile ispod sela Dubrovsko, na desnoj obali Komarnice (Dubrovska vrela).

Ovo znači da Crno jezero otiče u dve reke - Komarnicu i Taru - što je prirodna retkost. Pošto Komarnica otiče u Pivu, razdvojene vode jezera se na spoju kanjona Pive i Tare kod Šćepan Polja ipak ponovo sreću, kao u svakom dobrom holivudskom hepiendu. Pravda uvek pobeđuje :)