Vlasinsko jezero
- Zvonačka banja mapa, profili visina (163Kb)
Ka Zvonačkoj banji i kanjonu Jerme nismo krenuli uobičajenim putem preko Babušnice već smo se odlučili za malu avanturu: vozićemo do sela Kalna a onda pronaći neki način da se prebacimo preko planine i smandrljamo u selo Rakitu, potom i u Zvonce. Na karti nije bilo ucrtanog puta na potezu Kalna-Rakita, (petnaestak km) ali smo verovali da će se neka staza već naći - ne bi valjda onaj svet iz Kalne išao u Zvonce okolo-naokolo, preko Babušnice, prelazeći više od 70km? Pa da smo takav narod, disciplinovan i strpljiv, ne bi u svakom parku postojali oni lepo utabani, more-marko-ne-ori-drumove artefakti koji najkraćim putem povezuju tačku A sa tačkom B. Malu strepnju izazivala je samo nevaljala misao "a šta će koj/moj neko iz Kalne u Zvoncetu... i obratno?". Tu je pomagao optimizam i verovanje, makar u mlade snage ako ne u starije. Majku mu, mora biti da su se bar jednom neki momak iz Kalne i neka devojka iz Rakite zagledali jedno u drugo, pa su onda valjda ugazili kakvu-takvu ljubavnu transverzalu? Kako bi inače ona njemu dostavila pleten džemper a on njoj poljsko cveće? Ili, on njoj od zlata jabuku, a ona njemu vezeno maramče? Tako smo krenuli sa verom da će sve biti u redu, tj. sa verom u ljubav. Vlasinsko jezero smo ostavili sa leve strane i krenuli uz Jermu, ka granici sa Bugarskom.
Srećom, mala mapa koju smo nacrtali na osnovu uputstava u selu lepo nas je vodila iako je bila u stilu "krivudaš, krivudaš, posle oko tri kilometra prođeš jednu livadu sa leva, pa izađeš na kamionski šumski put i ideš njime ravno oko 2km, do velike bukve, pa onda kod te bukve skreneš levo (a nemoj pravo, jer to vodi na granicu) i ideš strmo uzbrdo 500 metara, e a posle..." Zalutali smo samo dva puta, i to na samom izlasku iz Kalne ;) Prvi put nas je to koštalo uzaludnog strmog uspona dugog oko dva kilometra , a drugi put smo završili u jednoj uzanoj jaruzi pred kapijom skrivene, male, simpatične, kasarne. Tu se već nije moglo nazad tek tako, pa smo nazvali "zdravo/srećan 1. Maj" dežurnom braniocu otadžbine. On se probudio, potrčao do svoje kućice i podbo jedno drekavo zvonce. Onda je u poljski telefon izgovorio par ritualnih rečenica propisanih Pravilom službe, i to je dovelo do materijalizovanja Višeg I Odgovornijeg Lica. Lice je žurno prišlo rampi zakopčavajući usput uprtače/gaće/košulju/cipele/šlic, posmatrajući nas Prodornim Pogledom Komandira (PPK - standardna oprema koju duži starešinski kadar) i šišteći kroz nakrivljene usne na onoga: "Šta je? Šta je?" Već smo zamišljali l'haps i videli sebe ispod velikog naslova na prvoj strani prazničnog dvobroja časopisa "Vojska", ali se sve završilo kraćim razgovorom i novom serijom objašnjenja kako da stignemo tamo kuda smo naumili, bez da prolazimo kroz centar Sofije. Zahvalili smo i ležerno se odmakli od Objekta idući unatraške, klanjajući se i neprestano čestitajući 1. Maj. |
Elem, uz još par mesta na kojima smo morali malo da se zamislimo te uz jednu seansu guranja, srećno smo se ispentrali na greben visoko iznad sela Crvena jabuka (veličansten pogled na jednu izgubljenu dolinu, sjajan šumski put, vožnja po lišću i tako to) i "uboli" put za Rakitu. Već smo bili izašli van područja koje je obuhvatala naša "karta" kad smo došli do još jedne raskrsnice. U blizini je bila i kuća, prva od Kalne. Oko kuće je jedan pijani samardžija jurio za jednim treznim ždrebetom. "Ja sam samaraš. Sssamaraššš, saammmaraš.", obavestio me je ponosno i huknuo mi u lice, tako da sam i ja probao mučenicu. Živeli. "Kuda za Rakitu?", pitao sam. "Sssamo tu dole i onddd-da le'o." Teze "desno" se potom držao sa zadovoljavajućom upornošću, pa smo se odlučili za tu varijantu. Pokazalo se da je to u redu, i sa prvim sumrakom smo projurili kroz Rakitu. Ovde se nekada nalazio rudnik kamenog uglja o čemu svedoče nekadašnja direkcija i kvartiri rudara - setne socrealističke zgrade koje lagano krnji zub vremena i koje su sada za tri broja veće ovom uspavanom seocu. U Rakiti smo se dočepali asfalta i uzanom, krivudavom, sjajnom nizbrdicom se kroz bogato zelenilo spustili do Zvonca, lepog Zvonca poznatog po svojim divnim starim kućama od naboja. Posle već ni banja i društvo nisu bili daleko.
|
|||||||||||