28. april 2001.

Vlasinsko jezero - Zvonačka banja
Vlasinsko jezero - Klisura - Strezimirovci - Preslap - Kalna - Rakita - Zvonce - Zvonačka banja (56km)

mapa, profili visina (163Kb)


Naš karavančić od dva automobila se oko podne zaustavio na Vlasinskom jezeru. Iz prijatno ugrejanih kabina izašli smo umesto u proleće u oblačnu, kasnu jesen. Saša i ja smo skinuli, raspakovali, napakovali bisage i bicikle. Uto je srećom počela osvežavajuća ledena kišica, od one vrste koja ostavlja rupice u glavi. Ostali su nas znatiželjno posmatrali iz automobila i čekali da odlučimo šta ćemo. Odlučili smo da vozimo, što se pokazalo kao dobra odluka: kiša je prestala posle pola sata i potom smo imali sunčano popodne. Vreme nas je lepo služilo i sledećih dana - sunce, sunce, uz poneki oblak rano ujutro; prava premija za prvi maj, pogotovo na Jermi gde je ranijih godina u ovo doba kiša padala bar jednom dnevno.

Ka Zvonačkoj banji i kanjonu Jerme nismo krenuli uobičajenim putem preko Babušnice već smo se odlučili za malu avanturu: vozićemo do sela Kalna a onda pronaći neki način da se prebacimo preko planine i smandrljamo u selo Rakitu, potom i u Zvonce. Na karti nije bilo ucrtanog puta na potezu Kalna-Rakita, (petnaestak km) ali smo verovali da će se neka staza već naći - ne bi valjda onaj svet iz Kalne išao u Zvonce okolo-naokolo, preko Babušnice, prelazeći više od 70km? Pa da smo takav narod, disciplinovan i strpljiv, ne bi u svakom parku postojali oni lepo utabani, more-marko-ne-ori-drumove artefakti koji najkraćim putem povezuju tačku A sa tačkom B. Malu strepnju izazivala je samo nevaljala misao "a šta će koj/moj neko iz Kalne u Zvoncetu... i obratno?". Tu je pomagao optimizam i verovanje, makar u mlade snage ako ne u starije. Majku mu, mora biti da su se bar jednom neki momak iz Kalne i neka devojka iz Rakite zagledali jedno u drugo, pa su onda valjda ugazili kakvu-takvu ljubavnu transverzalu? Kako bi inače ona njemu dostavila pleten džemper a on njoj poljsko cveće? Ili, on njoj od zlata jabuku, a ona njemu vezeno maramče?

Tako smo krenuli sa verom da će sve biti u redu, tj. sa verom u ljubav. Vlasinsko jezero smo ostavili sa leve strane i krenuli uz Jermu, ka granici sa Bugarskom.

Jerma u obdaništu
Reka koja deli svet na dve polovine,
zlatnu i zelenu

Jerma ne haje za međunarodne zakone: izvire iznad Vlasine pa tetura u Bugarsku, pravi pijani luk i vraća se ponovo kod nas, taman na vreme da poseti manastir Poganovo i bućne se u Nišavu. U selu Strezimirovci smo je na malecnom i lepom lokalnom graničnom prelazu (drvored topola, livade, šumovita brda) ispratili na privremeni rad u inostranstvo i načeli srednje čupav makadam. Peli smo se njime preko sela Klisura do sela Preslap, a onda se do Kalne spuštali po sjajnom makadamu.

U Kalni smo iz više izvora prikupili obaveštenja o "nedostajućem" parčetu puta i sklopili solidnu sliku onoga što nas čeka. Raspitivanje je bilo zaista potrebno jer smo bili pred najosetljivijom fazom drndanja - trebalo je da prođemo tik uz granicu, i jedno "desno" viška umesto jednog "levo" odvelo bi nas u Bugarsku. Na tih 5-6 kritičnih kilometara iza Kalne nema ničega osim šume, odnosno nema nikoga ko bi mogao potvrditi da se nalazimo na dobrom putu. U vezi sa ljubavnom transverzalom meštani su imali da nam kažu jedino to da će nas, ako zabasamo u granični pojas, skleptati naši graničari i da će proći dosta vremena pre nego što dokažemo da smo moralno-politički podobni za puštanje na slobodu.

Srećom, mala mapa koju smo nacrtali na osnovu uputstava u selu lepo nas je vodila iako je bila u stilu "krivudaš, krivudaš, posle oko tri kilometra prođeš jednu livadu sa leva, pa izađeš na kamionski šumski put i ideš njime ravno oko 2km, do velike bukve, pa onda kod te bukve skreneš levo (a nemoj pravo, jer to vodi na granicu) i ideš strmo uzbrdo 500 metara, e a posle..."

Zalutali smo samo dva puta, i to na samom izlasku iz Kalne ;) Prvi put nas je to koštalo uzaludnog strmog uspona dugog oko dva kilometra , a drugi put smo završili u jednoj uzanoj jaruzi pred kapijom skrivene, male, simpatične, kasarne. Tu se već nije moglo nazad tek tako, pa smo nazvali "zdravo/srećan 1. Maj" dežurnom braniocu otadžbine. On se probudio, potrčao do svoje kućice i podbo jedno drekavo zvonce. Onda je u poljski telefon izgovorio par ritualnih rečenica propisanih Pravilom službe, i to je dovelo do materijalizovanja Višeg I Odgovornijeg Lica. Lice je žurno prišlo rampi zakopčavajući usput uprtače/gaće/košulju/cipele/šlic, posmatrajući nas Prodornim Pogledom Komandira (PPK - standardna oprema koju duži starešinski kadar) i šišteći kroz nakrivljene usne na onoga: "Šta je? Šta je?" Već smo zamišljali l'haps i videli sebe ispod velikog naslova na prvoj strani prazničnog dvobroja časopisa "Vojska", ali se sve završilo kraćim razgovorom i novom serijom objašnjenja kako da stignemo tamo kuda smo naumili, bez da prolazimo kroz centar Sofije. Zahvalili smo i ležerno se odmakli od Objekta idući unatraške, klanjajući se i neprestano čestitajući 1. Maj.

 
 
Mekani uspon
Strmi putić iznad Kalne nam se obradovao i pod točkove nam razastro debeli tepih od lišća.
Lepo je bilo voziti po toj raskoši koja samuje i sama sebe začešljava.



Stigla plata...
Zasluženi predah visoko iznad Kalne

Elem, uz još par mesta na kojima smo morali malo da se zamislimo te uz jednu seansu guranja, srećno smo se ispentrali na greben visoko iznad sela Crvena jabuka (veličansten pogled na jednu izgubljenu dolinu, sjajan šumski put, vožnja po lišću i tako to) i "uboli" put za Rakitu. Već smo bili izašli van područja koje je obuhvatala naša "karta" kad smo došli do još jedne raskrsnice. U blizini je bila i kuća, prva od Kalne. Oko kuće je jedan pijani samardžija jurio za jednim treznim ždrebetom. "Ja sam samaraš. Sssamaraššš, saammmaraš.", obavestio me je ponosno i huknuo mi u lice, tako da sam i ja probao mučenicu. Živeli. "Kuda za Rakitu?", pitao sam.

"Sssamo tu dole i onddd-da le'o."
"Ovde dole, pa levo?"
"N-da, saamo dole pa epeRRavo."
"Znači pravo?"
"Neee bre - samo desno, dess-no!"

Teze "desno" se potom držao sa zadovoljavajućom upornošću, pa smo se odlučili za tu varijantu. Pokazalo se da je to u redu, i sa prvim sumrakom smo projurili kroz Rakitu. Ovde se nekada nalazio rudnik kamenog uglja o čemu svedoče nekadašnja direkcija i kvartiri rudara - setne socrealističke zgrade koje lagano krnji zub vremena i koje su sada za tri broja veće ovom uspavanom seocu. U Rakiti smo se dočepali asfalta i uzanom, krivudavom, sjajnom nizbrdicom se kroz bogato zelenilo spustili do Zvonca, lepog Zvonca poznatog po svojim divnim starim kućama od naboja. Posle već ni banja i društvo nisu bili daleko.

A šta to ima u Zvonačkoj Banji?

Svašta. Dovoljno da se u njoj isplati ostati nekoliko dana. Za početak, banja je mestašce a ne mesto (skoro da se od nje i ne može videti mnogo više nego na ovoj slici dole). Za nastavak, banjska voda leči živce i dobro će doći svima koji dolaze iz velikih gradova. Po vodu ne treba ići daleko: ona teče i kroz banjski vodovod pa je ima u svakoj kući. Tu je i termalni bazen u hotelu, otvoren do duboko u noć, pa sjajna terasa na kojoj bi se danima moglo sedeti i uživati u pogledu i spokoju. Lepe mogućnosti za šetnju i planinarenje, nedaleki kajon Jerme i lepi manastiri... eto. Za više detalja o banji (kao na primer, kako da uđete na bazen ako niste gost hotela ;) pogledate Sažvaćak.


Pogled na hotel "Mir" (jedina"ozbiljna" građevina u banji) i kanjončić
reke Blatarice. Levo se uzdiže Asenovo Kale.


Na Asenovom Kaletu - zvonačkom vidikovcu, glavnom i nezaobilaznom belegu banje.
Uspon obavezan, trud se isplati kad se zasedne u ovu nebesku fotelju na vrhu.
U pozadini se vide selo Zvonce i put ka Babušnici. (U prvom planu: Saša pred
strogim sudom časti objašnjava zašto nije doneo bicikl na leđima.)


Kao iz aviona: isto mesto, malo drugačiji pogled (snimak iz 1997.)


Jasenov Del, zaseok visoko iznad banje. Čim gladno popodnevno svetlo padne
na ove livade, niz njih poteku senke. Žubore niz strme padine i ulivaju se u lavinu
tamne, prohladne lave koja uveliko toči sa Asenovog Kaleta. Kad se tako napuni
i prelije kanjon Blatarice, veče stigne u banju.


Serbian dream
Ovo nije banjska znamenitost, ali jeste jedan od mojih favorita. U selu Odorovce,
par kilometara od banje prema kanjonu Jerme, do 1998. godine (kada je fotografija
i napravljena) prolazniku se ukazivala ova domaća varijanta američkog sna - kućica
u cveću i u garaži auto. Avaj, lepa prošlosti: rat i dalji pad standarda su učinili da
godine 2001. u garage-u više nije bilo automobila. No idu bolji dani, naći će se
opet nešto da se uturi. Samo da kuća izdrži.