Možda za Beljanicu ili Kučaj znaju samo oni koji su u školi imali visoke ocene iz geografije, ali Resava je pojam koji spada u domen opšte kulture. Resava na svojim obalama taloži silne vekove, na Resavi se nalazi i manastir Manasija, a čitav jedan stil u srednjevekovnom fresko-slikarstvu poznat je kao "Resavska škola". Ova najpoznatija reka istočne Srbije je po mnogo čemu "naj".

Sem što je po količini vode koju sa sobom odnosi put Morave i Dunava najizdašnija reka u istočnoj Srbiji, Resava u prvih 20 km svog toka tvori i najdublji kanjon, koji je u jednoj tački dubok čak 500 metara. U samom kanjonu Resave i duž njenih pritoka u kraškim terenima postoji najveća koncentracija pećina, jama i potkapina u Srbiji. Tačan broj je veoma teško utvrditi, ali na vrlo malom prostoru od pedesetak kvadratnih kilometara u neposrednom okruženju Resave poznato je i ispitano više destina većih speleoloških objekata.

Sam kanjon Resave dug je oko 12 km, od čega samo njegov prvi, atraktivniji deo, čini polovinu te dužine. Kanjon je na najužem delu bio širok tek nekoliko metara, dok kroz njega nije probijen put koji spaja kotlinu Lisine sa Dubašničkom površi i Borskim jezerom. Odlikuju ga vrlo atraktivni geomorfološki oblici, a na jednom mestu reka protiče ispod stene kojom se jedna strana kanjona oslanja na drugu.

U središnjem delu kanjona postoji proširenje bogato pašnjacima, na kome se nalazi i nekoliko letnjih stočarskih pojata. Slična oaza postoji i na samom početku toka Resave, gde se Zlotska reka i Vinatovača spajaju kako bi formirali Resavu. Resava ima više pritoka, od kojih su najpoznatije Beljanička reka, Jelovi potok (koji izvire u gustim šumama koje okružuju nadaleko čuvenu Raškovu livadu ispod samog kamenog bila Beljanice), Burdeljski potok, Kločanica, Čemernica, a nizvodno od Stenjevca u Resavu se uliva i njena najveća pritoka, Resavica.

Impozantne stene kanjona Resave okružuju vas sa svih strana

Čak i u samom kanjonu, Resava je obrasla gustim zelenilom - mahovinom, lokvanjima, šumom koja nadvija nad reku

Put koji prolazi kroz kanjon je kao stvoren za prolazak biciklom; sem što sam pejzaž pruža izvanredan doživljaj u vožnji, on je i najkraća saobraćajna komunikacija kojom se može stići na Kučaj, a njegova širina i odličan kvalitet omogućavaju izuzetno brzo savladavanje kilometara u bilo kom smeru. Ako tome dodam i izuzetno blag nagib (toliko blag da gotovo i ne postoji utisak penjanja na 300m visinske razlike koliko ima na 12 km dužine kanjona), bez preterivanja se može reći da je ovaj kanjon idealna trasa za rekreativni biciklizam, bez obzira na stanje kondicije i sposobnost za savladavanje tehničkih problema od strane pedalofila.

Pored Resave postoje brojna mesta na kojima se može sjajno konačiti, pre svega u kamperskoj varijanti. Ako zanemarimo kotlinu Lisine na samom početku kanjona, postoji više savršenih livada za dizanje šatora pored reke, bilo u centralnom proširenju kanjona, ili po izlazu iz njega, pored Vinatovače, a moguće je i "sakriti" se u šumovitoj dolini Jelovog potoka. Početni deo Resave je i idealna baza za ture širom Beljanice i Kučaja i sa nadmorskom visinom od 600-700 m predstavlja idealno boravište od ranog proleća do pozne jeseni.

Proširenje u središnjem delu kanjona, odakle se granaju Jelovi i Burdeljski potok

Kada se spusti magla, livade na ušću Beljaničke reke u Resavu deluju nestvarno...

Dolina Resave je jedan od najpristupačnijih lokaliteta na području Kučaja i Beljanice. Stiže se jednostavno iz smera Despotovca asfaltnim putem, prateći putokaze za Resavsku pećinu, a zatim, na oko 20 km od Despotovca, skrenuvši putem koji vodi preko sela Strmosten za Lisine (i tu postoji putokaz) Obratite pažnju kad prođete raskrsnicu kod Vodne i rudarsko okno s desne strane koje se nalazi neposredno posle ove raskrsnice - skretanje za Lisine je sledeći asfalt na levo. Asfalt inače vodi sve do planinarskog doma u Lisinama.

Ta daleka stena Straže, do koje treba pronaći put okolo, naokolo...

Pogled na dolinu Resave još u fazi potoka, sa puta koji vijuga uz šumovite padine Velike Treste

Moje interesovanje za Resavu i njenu okolinu seže, slobodno mogu reći, od malih nogu. Sećam se da sam se još kao klinac od 13-14 godina muvao tim krajevima sa ogromnim rancem na leđima i spavao u vreći pod vedrim nebom, misleći da taj gotovo nenaseljen, mističan i očaravajući, ogroman šumski prostor pešice neću uspeti da pređem za ovoga života, a i ako se u to upustim, da ću se izgubiti u šumskom lavirintu Kučaja. Bilo je to pre nego što sam "otkrio" planinski bicikl, pre nego što su izmislili GPS, u vreme kad sam mislio da džipovi postoje samo u dokumentarnim filmovima o Africi...

U to vreme je moju pažnju zaokupljala jedna daleka, misteriozna stena, na čiji vrh nisam znao kojim putem se stiže. To je bila stena Straže, jednog od dva najviša vrha Kučaja, između kojih se inače, na gotovo 1200 m nadmorske visine nalazi Hajdučki Kladenac, nezvanični izvor Resave. Straža je strpljivo čekala čak par decenija da bude "otkrivena" (kao i prilika da natočim vodu sa samog izvora Resave) i pokazalo se da je čak lepša nego što sam je zamišljao. Više o Straži i Velikoj Tresti čitajte ovde...

Hajdučki Kladenac izbliza - od ovoga nastaje velika reka Resava

Dragan sa nekoliko uspešno zahvaćenih gutljajeva iz Kladenca