Posle svake posete Kučaju, a bilo ih je tokom dugog niza godina nebrojeno, setim se da još nijedna od njih nije iznedrila priču i pomislim - hajde sad da je napišem!? Onda vratim film unazad i kreće preispitivanje... da li priču pisati baš o ovoj vožnji, ili o prethodnoj, ili o onoj jesenjoj, prošlogodišnjoj, ili o onoj julskoj kad sam se na Valkaluciju smrzao u šatoru u noći nestvarne tišine? Svaka od tih vožnji je donela po neki deo pazla velike misterije zvane Kučaj, ali nijedna od njih sama po sebi nije dovoljna da otkrije sliku. Onu sliku koju godinama sklapam u sopstvenoj glavi i koja lagano počinje da sija u svoj svojoj skrivenoj, tajnovitoj lepoti. Kako tu sliku dati, a posle svih milijardu puta u žurbi sklepanih rečenica o Kučaju ne zvučati otrcano? Kako ikome dočarati tu iracionalnu opsesiju sa svim njenim tajnama i kutcima koji ljudsko srce osvajaju za sva vremena? Šta je, zapravo, Kučaj i po čemu je on toliko različit od svega severno, južno, zapadno i istočno od sebe?

Na Kučaju nikada i nigde ne možete ostati žedni, jer je prepun vode. Kroz svaku njegovu, makar i najmanju jarugicu slivaju se potočići, koji se spajaju u potoke, koji prave reke, koje se pretvaraju u moćne tokove koji stvaraju zaglušujući huk, valjaju i obaraju kamenje na svom putu i klešu duboke kanjone i tvore jame i pećine u krečnjačkom okruženju vododrživih stena centralnog Kučajskog masiva. U proleće se čak i putevi Kučaja od nesagledive količine vode spontano pretvaraju u reke, koje teku dalje pronalazeći na svom putu ka nizinama prirodna korita. Grza, Kločanica, Resavica, Nekudovo, Resava, Busovata, Vinatovac, sve su to veličanstvene planinske vode koje spiraju Kučajske tajne i odnose ih daleko, ka pitominama.

Kučaj je uzduž i popreko ispresecan pravim lavirintom odličnih šumskih puteva, koji su opet ispresecani hiljadama staza i stazica. Stotinama kilometara možete jezditi unaokolo na svom biciklu, možete militi ili juriti, ponegde su ti putevi toliko dobri da po njima vozite udobnije nego po asfaltu, opijeni šumom lišća pod točkovima i hukom vetra u krošnjama. Ovi putevi, koliko god vi dana proveli vijagajući njima, imaju svoj početak i kraj, uvek vode u neke nove, čarobne i dovoljno različite predele. Pedalirati njima možete lagano, bez ulaganja nadljudskih napora, jer - što je dovoljno dobro za teške kamione koji izvlače drva, biće više nego lak zadatak za bajkera u prosečnoj "gradskoj" kondiciji. Svaki uspon na Kučaju donosi nagradu, a neretko je to neki očaravajući, jedva primetni, više desetina kilometara dug spust dolinom neke reke, na kome možete potpuno da se opustite, zaboravite jednako na pedale i kočnice i otvorite sva čula za upijanje mirisa, zvukova i prizora koji sa takvom lakoćom promiču pored vas...

Iako više od 90% površine Kučaja čine šume, on ne bi bio to što jeste kad ne bi imao svoje ogromne livade, od kojih neke spadaju u najveće i najlepše u našim krajevima. Samo Velika Brezovica, najveća livada na Kučaju, dugačka je skoro 4 kilometra! Pa koliko je onda dugačak čitav Kučaj? Još je dug put do tog otkrića :) Tu su i Mala Brezovica, Veliko i Malo Igrište, Troglan Bara, velika livada na Valkaluciju, Dubašnički pašnjaci, velika livada na Straži, čuvena Raškova livada na susednoj Beljanici, Rečke i Busovata takođe na Beljaničkoj visoravni, Klencuš... Taman kad pomislite da vam spasa nema, da se po džungli u kojoj u po bela dana vlada polumrak vrtite u krug, odjednom izbijate na čistinu, koja vas podjednako razgaljuje i užasava; pogled puca i shvatate da vidite daleko, daleko napred na sve strane, ali dokle god se pogled pruža ponovo vidite šumu. Ostati u varljivoj sigurnosti čistine, ili ponovo uroniti u gusto zelenilo?

Grebeni i visoki vrhovi na sve strane, jedni za drugim. Tek kada se popnete na neki od vrhova i dođete u situaciju da vidite zaista daleko, shvatate da zapravo ovom ogromnom planinskom lancu ne vidite kraj. Pokušavate da prebrojite Kučajske grebene pažljivo fiksirajući pogledom horizont i shvatate da ste se zabrojali kao đak prvak. Šest? Ili je to sedam? Da li je moguće da sve to treba preći da bih stigao na drugu stranu? Šta u svojim nedrima kriju sve te doline? Što dalje vidite, to više shvatate koliko toga, zapravo, ne vidite i ne poznajete. I dobijate sve jaču želju da SVE vidite i osetite, kao dete koje sanja kako je postalo glavni junak svoje omiljene bajke...

Mnoge dobro čuvane Tajne Kučaja su za mene i dan danas tajna. Ali one koje sam otkrio, mogu da podelim sa vama. Da li je to Prskalo, vodopad skriven od lakih pogleda daleko u dolini Nekudova, koji prkosi svim zakonitostima fizike, da li je to vilinski raj Valkaluci, sa svojim borićima, potočićima i sočnim livadama dobro ušuškan na visoravni u samom geografskom centru Kučaja, da li je to neka od brojnih reka ponornica, ili je to monumentalno vrelo i jezera na reci Grzi, kanjoni Resave i Suvaje od čijih više stotina metara visokih litica zastaje dah, ili možda pećine i jame kojih po Kučaju, a naročito u krasu njegove sestre Beljanice, ima najviše u Srbiji? Ili je to možda Hajdučki kladenac, izvor Resave? Možda Ledenica na Troglan Bari? Svaka rečna dolina i svaka visoravan na Kučaju, manja ili veća, ima različito lice i neku samo svoju priču...

Ponešto od onoga što vidite na ovoj stranici možete naći i drugde. Međutim, postoji samo jedno mesto gde ćete sve to naći na gomili, isprepleteno u pravoj simfoniji prirode. Zove se, pogađate već - Kučaj.