|
|
|
30. septembar 2006.
U
susret Staroj
Krenuli smo iz Beograda
ne prerano u subotu ujutro, 30. septembra, u nameri da lagano
pristignemo u Dojkince u ranim popodnevnim satima i popodne upotrebimo
za upoznavanje okoline, a da naše ambiciozno zamišljene ture (pre svega
onu predviđenu za nedelju, 1. oktobar) ostavimo za naredna dva dana,
kada budemo čili i odmorni (uz neizbežno rano buđenje i što raniji
polazak na vožnju). U Pirotu smo se sreli sa Goranom Mandićem,
sekretarom planinarskog društva Vidlič, od koga smo uzeli ključ od doma
i dobili uputstvo šta i kako vezano za dom. Kako smo dalje odmicali 40
km dugim putem uz Basaru, a zatim dolinom Visočice do Ržane i Dojkinačke
reke, postajalo je sve jasnije da idealni meteorološki uslovi koji su
nas pratili do Pirota na Staroj baš i nisu na snazi. Glavni greben Stare
je bio još uvek umotan u teške, sive oblake koji su se lagano
razilazili, očigledno sa teškom mukom prelazeći ovu gorostasnu planinu
nakon što su dan ranije brže, bolje pobegli iz Beograda. Stigavši u
Dojkince shvatili smo da je nešto tog dana itekako padalo: čak i na
glavnom putu je još uvek bilo prilično vlažno, uz obilje barica, a
prijatna planinska svežina nam je nesumnjivo stavljala do znanja gde se
nalazimo.
|
Dojkinačka reka iza
planinarskog doma |
Raspakivanje po dolasku u dom |
Uzvodno od doma
|
Planinarski dom u
Dojkincima je za nas bio prijatno iznenađenje; čvrsto građena, lepa
kamena prizemna kuća, nekadašnja karaula, nalazi se na samom kraju sela,
iza poslednjih kuća, okružena četinarima i rekom. Jedan idilično miran i
na oko prelep ambijent koji je i sam po sebi savršeno mesto za odmor
daleko od urbane vreve, čak i ukoliko nemate radoznalosti za
istraživanje okruženja. A mi smo te radoznalosti itekako imali...
Kako smo se raspakovali
odmah smo pouskakali u sedla u nameri da maksimalno iskoristimo
preostalih 4 sata dnevnog svetla. Neven i Željko su bez mnogo pitanja
krenuli za mnom, u prvu istraživačku akciju na Staroj tog vikenda...
Ideja mi je bila da se popnemo na greben koji razdvaja doline Dojkinačke
i Jelovičke reke i da se eventualno spustimo niz Jelovicu, ukoliko
ostane vremena za to do mraka. Kopkala me je radoznalost i da obiđemo
Ponor, lokalitet u jednoj kraškoj uvali na samom širokom bilu Koprena
koje se kilometrima lagano spuštalo ka spoju Dojkinačke reke i Jelovice,
mesto za koje mi je više planinara reklo da je izvanredno lep geološki
fenomen koji nikako ne bi trebalo zaobići.
|
Na samom izlazu iz sela,
počinje staza koja vodi uzbrdo, ka Ponoru
|
Dobro zagrevanje za
početak...
|
Kamenitom stazom kroz jesenje boje
|
Beskrajni grebeni po kojima se može pedalirati u nedogled...
|
Od centra sela krenuli smo uzbrdo, umereno kamenitim putem na
kome je u startu bilo jasno da ćemo uglavnom gurati. Nije nam teško
padalo, bio je to dobar fizički trening za početak i prilično su brzo
stotine metara visinske razlike ostajale ispod nas, a pogled je pucao
sve dalje na ogromna prostranstva Stare, podižući sa svakim metrom našu
euforiju na viši stepen. Kada smo napokon, prešavši prvih 400 m uspona,
došli do travnatog platoa koji podseća na Windows XP „fabrički“ desktop,
već je postalo dovoljno blago da se može pedalirati. Naše nestrpljenje
da pronađemo Ponor bilo je veliko, ali kad smo naišli na udolinu sumnje
nije bilo da je to tu – treba samo ispratiti tok reke. Sjahali smo sa
bajseva i u rupu se uputili pešice...
Na prvi pogled bila je to kraška uvala kao i mnoge druge, donekle
slična Busovati ili Rečkama na Beljanici, kojom je rečica tekla nekako
stidljivo, jedva se nazirući zatrpana busenovima guste trave. Stigosmo
do stene gde smo spazili da reka uvire, i taman što smo rekli „pih, i
nije nešto“ i uputili se nazad, Neven je sa druge strane stene otkrio
ono o čemu su nam pričali i što smo mi zapravo tražili – u kamenu je
zjapio ogroman otvor, gde su se spajala dva potoka koja su dolazila sa
različitih strana i uvirala u nevidljive dubine zemaljske kore, dok se
jedan od njih prelivao preko čitave draperije od kaskadica, tvoreći
prizor dostojan neke fensi razglednice. Definitivno mesto koje u životu
treba posetiti. Videli, uslikali, divili se neko vreme, ali valjalo je
produžiti dalje. Mrak se ubrzano primicao i trebalo je nastaviti put,
zatvoriti krug... |
Kraška dolina koja krije
Ponor
|
Neven se spušta ka
Ponoru...
|
Nad Ponorom
|
Čudovišno dejstvo vode - Ponor
|
Ubrzo smo, nakon
prelaska jedne kote i šumarka iza nje stigli i do predviđene velike
raskrsnice, sa koje se put pravo dalje uz greben kroz kleku produžavao
ka zaravnjenom bilu vrha Koprena (toliko ravnog da bi se na njemu moglo
napraviti nekoliko fudbalskih igrališta), desno se put spuštao u dolinu
Jelovice (koja je već poprilično utonula u senku), dok je put levo išao
nazad, u dolinu Dojkinačke reke. Odluka da se vratimo najkraćim putem u
našu dolinu bila je već donesena, jer je do mraka ostalo tek oko pola
sata. Taman dovoljno za jedan furiozan, nezaboravan spust koji je
usledio. Očigledno se radilo o jednom od novijih puteva za izvlačenje
drva, koji je bio izvanrednog kvaliteta i njime se moglo jezditi
poprilično brzo nizbrdo kroz bukovu šumu uz minimalnu asistenciju
kočnica, u susret savršenom zalasku Sunca... |
Iza susednog grebena
nalazi se Zavojsko jezero
|
Uz greben, ka Koprenu...
|
Tajming je bio
besprekoran. Stigli smo do doma nekih desetak minuta nakon zalaska
Sunca, sa prvim sumrakom, uz osećaj da smo maksimalno efektivno
iskoristili ta 4 popodnevna sata koja smo imali na raspolaganju. Možda
nikoga neće impresionirati činjenica da smo za to vreme prešli samo 18
km (doduše, samo na Ponoru smo proveli čitavih 40 minuta), ali ako kažem
da je ukupni uspon bio čak 750 m postaje malo jasnije kakav smo ubitačan
„popodnevni trening“ izveli. Punog srca, razmrdanih udova i svesni
činjenice da naša Velika Avantura tek počinje, seli smo za sto domske
trpezarije prvo da popunimo prazninu u stomaku, onda da pogledamo fotke
i rezimiramo utiske, a zatim se zavukli u naše tople vrećice u spavaćoj
sobi tek blago smlačenoj toplotom bubnjare, čvrsto rešeni da u ovoj
bivšoj karauli te noći (odnosno narednog jutra) sebe izložimo pravom
vojničkom „drilu“ – dogovor je bio da ustanemo u 6:00, jer je trebalo uz
preko 2300 m penjanja narednog dana prevaliti i oko 68 km puta... ili
smo barem mi mislili da će biti samo 68 km :) Niko od nas na turu nije
krenuo nešto naročito utreniran, ali volje i entuzijazma smo imali
napretek, a to je 90% uspeha. U svakom slučaju, nisam bio baš toliko
beskrupulozan da Nevenu i Željku obećam da će sutrašnja vožnja biti
„nalik na kruženje po Adi“, za šta se priča da je moj omiljeni način
navlačenja nevinih žrtava da se, ne sluteći ništa, upuste u neku
hard-core planinsku turu :)
|
Prethodna strana |
|
|
|
|
|
|