|
УВЕК ПОСТОЈИ ПРВИ ПУТ
или
Два чаробна дана у највећој цвећари под отвореним небом
|
|
16. до 18. мај 2008.
Водила и написала: Гордана Атанасијевић
Ова прича је касније пристигла на сајт, јер ми је требало заиста времена да се саберем након доласка и да сложим утиске, што је свакако било теже него склопити фотке. А предео у ком смо били убраја се међу оне, којих ми никад није доста, и када год им долазим, наново се одушевљавам, а видим да то осећање не заобилази ни друге. Наравно, сваки предео, свака планина има неку посебност кроз различита годишња доба, и ваљда је ова моја блокада отуд што на Столу, игром случаја, никада нисам била средином маја, када се њене падине и висоравни распевају стотинама боја. Сада схватам зашто сви тврде како се за посете планинама Горњанског краса препоручује управо овај месец. Наравно, при том се пре свега мисли на растиње, које је тада најмања сметња, али не треба ни лепоту подцењивати. Овде је то заправо и немогуће. И заправо ни сада не бих умела да вам препоручим КАДА би било најбоље да дођете, јер би се око многих периода бесконачно двоумила.
Спадам у оне планинаре, који не вреднују неки терен по висини. То значи попећу коју год висину, ако су призори вредни труда. Типичан Фердинанд! И сад замислите, када се такав један Фердинанд нађе на ливадама прекривеним најшаренијим ЈОРГАНИМА пољског цвећа! Вратићу се поново на овај део, али да при описивању не запоставим планинарску суштину ове акције. Већ при самом доласку, ушли смо у „филм“ попут оног из серије „Гризли Адамс“ (ко се сећа), стављајући чеоне лампе и ранчеве, па кроз шуму до дома, остављајући аутобус и последње урбане трагове за собом, ка области без домета мобилне телефоније. Од тада, па до повратка, „телефонске кабине“ биће само околни врхови.
 
У петак поподне, кренули смо ка Великом Кршу и Столу, или тачније дому ПД „Црни врх“, који засигурно има најбољи могући положај који може имати један планинарски дом. Место, где када се пробудите, можете испијати јутарњу кафу уз најлепши видик. Е, то ја називам одмором! А након кафице, шумском стазом пречимо пут ка превоју Цепе, те након изласка из шуме, пред нама се указује Његово Планинско Височанство – Велики Крш. Време ведро, топло и суво, Богом дано за успон на најлепши, најмаркантнији гребен Балкана (дозволићете, молим Вас), који је у ово време обрастао јоргованима и перуникама. И можете рећи да сам „брутални хедониста“, али нека ми нико не каже да такве лепоте не мотивишу за трошење гојзерица.
Цвијић о Кршу и Столу
За Јована Цвијића, источна Србија била је својеврсна научна инспирација, описујући ове крајеве често готово лирски, истичући њене потенцијале, сложену геолошку грађу, специфичне односе кречњачких и вододрживих стена, плодно земљиште, етничке специфичности, он на примеру црноречког басена ове пределе назива најлепшим на Балканском полуострву.
Подручје Крша и Стола посећивао је више пута, почев од 1893. године и о томе објављивао своја запажања. Он је Стол и Велики Крш, заједно са низом паралелних венаца и гребена, јужно од Дунава обухватио називом Мајданпечке планине. За маркантан трапез Стола Цвијић каже да се, осим са већих врхова види и са банатске стране. „Он је за северни део Источне Србије оно што је Ртањ за јужни; што је Сува планина за област Нишавску и Облик за област Ветернице.“
|
А крај дома мало језеро и хор жаба за дочек. Утихнуле су када смо се сместили. Из трпезарије се ширио мирис топле чорбице за добродошлицу, која је одлично легла пред сан. Знате ли да се нигде не спава тако добро као овде? Ово је једно од оних места, где заиста осећате суштину Андрићеве мисли да је „планина достојно пребивалиште добрих и паметних људи“, јер ту не постоји ништа осим њих и нас који их волимо. Ово је оаза резервисана за ортодоксне поклонике планинских лепота. Наравно, стена Стола пружа и алпинистима лепе могућности, оштрица гребена Великог Крша интригантна је многим појединцима за комплетно прелажење, јер је то кичма источне Србије, или, како га неки зову „Алпи источне Србије“, али нећемо сад о различитим жанровима. Ову акцију сам најављивала на одређен смишљен начин, са циљем да привучем планинаре управо оним што мене саму импресионира. Са нама је пошао и Томица Делибашић, чији је приступ по мало заразио део учесника, тако да је планирани програм остварен у вишку, видећете зашто.
Геолошки, масив коме припада Велики Крш стар је 277 милиона година. Дакле створен је у периоду карбона током херцинске орогенезе. Преко тих старих стена, које чине његову гранитну праоснову, површине од 2160 km2, (дужине 30 km, а максималне ширине 10 km), леже седименти доње јуре, а затим срење и горње креде, и њихова укупна дебљина прелази 2000 m.
|
 До гребена Великог Крша стигли смо маркираном стазом солидног нагиба, за релативно кратко време, да бисмо потом у миру, који се постиже само на планинском врху, густирали гребен. Одлична видљивост омогућавала је да нам поглед допре до Штрпца, Тупижнице и наравно Ртња, а композиција околних планина била је као на длану. Зато сам и рекла – ако на врху планине желите да се осећате као изнад раширене географске карте у природној величини и бојама, ово је право место. А све то заједно са вегетацијом у пуном цвету, ушприцава додатно расположење, које потире сваки замор. И тако се догодило да смо по силаску опуштено предахнули, ручали и меркали Стол. Та шетња је званично била на реду за сутрашњи дан. Али, због свега што већ рекох, ми смо се њиме прошетали тог истог дана, а неки чак и више пута, јер било је горе нечег „што мора да је лепо и по месечини!“ ;-) Значи: нисам ја баш једини хедониста у овој причи. Са Стола сам се спуштала полако, у намери да испратим сунце иза Крша; да видим формирање те моћне, тамне, назубљене силуете, која ме увек засени када год допутујем у овај крај. Остаје питање, шта ћемо онда сутра, када смо данас већ испењали цео програм? Но добро. Ја ћу програм да испуним, и наравно СА ЗАДОВОЉСТВОМ опет да одем до оне табле на врху, преко невиђено лепих ливада, а Томица је инспирисао остале да се упуте ка Дели Јовану. Они су наравно, морали да крену много раније, јер од дома на Столу до репетитора на највишем врху Дели Јована има 4 сата хода и 14 km, и исто толико натраг. Рекох им ја то, али ме је баш обрадовало што ће ми тиме обогатити извештај ;-)
Е сад оно што оставих за крај. Подно самог врха Стола, почива заравњено ливадско пространство, које се не види одоздо. Сада знам да се уска стаза која преко ње води до врха најбоље види у ово време, јер је урезана у бујни цветни покривач, који је просто грехота газити. Била сам затечена! И верујте, трудила сам се да ходам стриктно том стазицом, како не бих газила ову божанствену башту. Мислим да смо прелазећи овај део направили убедљиво највећи број фотографија. Испуцали су картице чак и они који не дрхте пред пејсажима, него туку километре савлађујући метре ;-)). Маринко је са неколико њих кренуо горе по други пут након заласка сунца, у жељи да види ове ливаде под месечином. Мислила сам да ово нећу рећи, али га у потпуности разумем. Борко из „Црног врха“ нам је испричао како су у фебруару те пољане биле под исто толико висибаба. С' јесени, око оне, попут снега беле стене Стола, зарумени руј. Каква кокетерија!
Што се бициклиста тиче, прошле године смо их „превеслали“ да су ишли са нама на Велики Крш, а ове године су се полакомили на цветне ливаде Стола ;-) Но, о њиховој вожњи ће вам приповедати њихов поглавица – Саша.
Pedaliranje od Stola do Stola, preko Malog Krša
Mi bajkeri smo čudna sorta i retko se zgodi da se sakupi neki veći broj nas u isto vreme na istom mestu. Bez obzira na nesumnjivu lepotu ovog izleta najavljenog kao vožnje po predloženim trasama oko Malog i Velikog Krša iz Freebiking Atlasa, žudnja za nepoznatim je potencijalnu ekipu baš tog vikenda raštrkala na sve strane ove lepe zemlje, tako da kao vodič bajkera ovom prilikom gotovo da nisam imao koga da vodim. Da se za turu nije prijavila Snežana Radojičić iz Ciklosveta (inače iz izleta u izlet sve vatrenija fribajkerka), bajkerima zaista ne bi ovoga puta bio potreban vodič, jer ih ne bi ni bilo. Ali svejedno, pokazalo se da smo u ovoj vožnji bili sjajan duet, provezavši 49,6 km uz 1330 m uspona preko nekih sjajnih terena između dva grebena Malog Krša, u vožnji u kojoj je bilo svega - i asfalta, i dobrih zemljanih puteva preko cvetnih livada, i kamenjara, i provlačenja kroz gusto zelenilo uraslih puteva koje više niko ne koristi, i širokog makadama, i što je najvažnije - sjajnih vidika.
Svaki segment ove vožnje je nudio drugačije izazove, ali definitivno ono što predstavlja njeno veliko finale, posle svih fizičkih napora i tehničkih postignuća, jeste fenomenalan grebenski put od Gornjana ka Stolu, jedno opušteno talasanje u kome lagano i skoro neprimetno dobijate visinu, dok sve vreme vidite čitav greben Deli Jovana sa leve, Velikog Krša sa desne strane, a Stol, uz Veliki i Mali Vizak kao "štit" visoravni kad joj se prilazi sa severozapada, nakon svakog preskočenog brežuljka bio je sve ogromniji u našem vidokrugu. Onda na visini od oko 680 m počinje završni, vrlo strmi uspon na sam plato Stola, gde se mora u dužini nešto većoj od kilometra gurati bicikl, solidnim šumskim putem kroz gustu bukovu šumu. Na livade Stolskog platoa izbijate gotovo iznenadno i uz još nekoliko obrtaja pedala već ste tu, u idiličnom ambijentu pored jezera gde je smešten planinarski dom.
S obzirom da je u Atlasu ova trasa već detaljno opisana ja to ne bih činio iznova, samo bih rekao da smo je provezli krajnje opušteno, tempom koji možda i nije bio kilav, ali uz puno zaustavljanja zarad uživanja u ambijentu i vidicima. Vreme je bilo prosto savršeno, sa temperaturom od oko 19 stepeni ujutro i blizu 30 kad je sunce visoko odskočilo u ranim popodnevnim satima. Prvu dužu pauzu napravili smo na prevoju Ruđina na Malom Kršu, uronjeni u cvetnu livadu visoke trave pored jedne usamljene kolibe, da bismo još dva puta odmarali, prvi put sklonivši se od sunca da nešto prezalogajimo nakon spusta sa Krša i drugi put u centru Gornjana, uz hladno piće i sladoled, čekajući da se sunce barem malo spusti pred završni pohod ka Stolu.
Iako je načelno u planu bilo da drugog dana napravimo bajkerski krug oko Velikog Krša, od toga smo odustali uz više nego ubedljivu foto argumentaciju o cvetnim lepotama koje treba videti na Stolu i Snežaninu želju da se popne na isti. Ja sam to vreme iskoristio da pomognem oko prevoza jednom delu ekipe koja je imala želju da ispenje i Deli Jovan, kao i da odradim deo posla koji sam poneo iz Beograda na put. Slažem se sa Gocom da je Stol, koji smo mislili da dobro poznajemo, ponovo uspeo da nas fascinira, opusti, ispuni lepotom i blaženstvom i učvrsti u maštanjima da na livade pored jezera, bilo u šatorima ili smešteni u planinarskom domu, treba doći na duže, bez unapred postavljenog datuma povratka. To je svakako jedno od čarobnijih mesta u istočnoj Srbiji, jedno od mesta koja treba natenane u tišini upijati, onako kako ono upije vas kada ga ugledate.
Sale
|
Већина људи се од силних утисака осећала к'о експрес лонац, и захваљивање на лепом излету, тумачила сам као неопходан вентил да изразе емоцију која их испуњава. Али, некако ми је нелогично да на то одговорим са „Хвала“, јер би било надмено с' моје стране. Нисам ја створила, нити открила Крш и Стол. Била ми је жеља да га доживимо на сличан начин, јер је такав какав је и у томе смо потпуно успели, због чега ми је веома драго. А да сада изнесем колико смо прешли и са којом висинском разликом, било би ми тако минорно, а с' друге стране, што шта бих морала да помножим, обзиром да смо горе направили КОРЗО. За крај (баците поглед на наслов, ако сте га евентуално заборавили), рекла бих да сам овде више пута видела нешто по први пут, тако да ћу се засигурно још дуго враћати овом месту, јер ЗНАМ да ћу увек нешто другачије да затекнем. Колико год пута да дођете овде, увек ће Вам нешто бити први пут. Оно што остаје исто је она слатка тензија од усхићења, када ноћу стижете у Бучје, улазећи у коридор Горњанског краса, чији се масиви оцртавају огромном, мрачном силуетом са обе стране, а изнад трепери небо од безброј звезда. И зато бих мало изменила текст на табли испред Дома, где пише „Дисати можеш, а планинарити мораш“ у нешто много реалније: да дишеш мораш, али ако планинариш, онда мораш долазити овде, јер сваки љубитељ планина, овде проналази онај део себе, ког нема док је кући.
 
Са гребена Великог Крша, ово се лепо може апсолвирати
Горњански крас се пружа у облику неколико гребена, између Бора и долине Шашке. Припада источној зони Млађих веначних планина, и то средњем појасу, који почиње Северним Кучајем, а завршава се Сврљишким планинама на југу. Чине га Мали, Велики, Голи крш и Стол.
У рељефу Горњанског краса истичу се три кречњачка гребена, растављена раседима који су пореметили и денивелирали првобитну кречњачку серију, после чега су се одвијали крашки процеси.
Први, најзападнији кречњачки гребен почиње од Обле и Гарвана (929 m) и пружа се приближно према северу, преко Корњета и Страже (512 m), а затим се губи према северу. Слојеви падају према западу, па је та страна блажа, док је источна стрма, скоро вертикална и рашчлањена точилима. Читавим подножјем ове дугачке литице, пружа се дебео сипарски појас, који маскира контакт са старијим стенама. Ова страна је иначе визуелно најатрактивнија.
Трећи гребен чини Голи Крш (779 m) и Стол (1156 m), који се такође пружа у правцу југоисток-северозапад. Почиње од Беле Реке, а завршава се Столом, односно Малим Кршем (621 m), који најдаље продире према северозападу и постепено се исклињава на Горњанском гранитоидном масиву. Од Стола су одвојени тектонски и морфолошки краћи гребени и остењаци, Велики и Мали Визак (824 m). Југозападне падине овог гребена су блаже и подударају се са падом слојева, док су североисточне и источне падине представљене вертикалним линијама и разбијене процепима, чије подножје такође прати и сипарски појас. Изузетак чини потез југозападне стране гребена, од села Бучје до Малог Крша (621 m), који је стрм са сипарским појасом у подножју.
Уздужна преседлина Цепе, одваја гребен Великог Крша од гребена Стола и раздваја сливове Тимока и Поречке реке. По мишљењу Цвијића, на преседлини Цепе додирују се сипарски појасеви са Великог Крша и Стола и скривају контакт кречњака и гранита.
Термин крш је овде, како каже Томица Делибашић у својој књизи „Планином“, где описује и овај предео, уобичајен назив који одражава састав стена и карактер терена, а Велики Крш је најизразитији представник. Да Вас не збуни, малих кршева овде има неколико.
|
Погледајте фото галерију са преосталим фотографијама са Великог и Малог Крша и Стола... |
