 Preko preče, vrludajući bliže srcu...
10. juli 2008.
 Bio je vreo letnji dan kada smo oko podneva napokon popakovali sve prnjice u našu Nojevu barku i uputili se ka jugu, bez jasne odluke kojim ćemo putem ići ka krajnjem odredištu. Ono u šta smo bili sigurni jeste da ne želimo da se prosto, transportujući se autoputem i magistralom ka Pirotu, za tili čas stvorimo tamo, već da na tom proputovanju želimo natenane da konzumiramo predele koji leže između Beograda i Stare, da pustimo da nam krajolici ispričaju svoju priču, popunjavajući svojevrstan mozaik. Kao što svaki klasičan roman ima uvod, razradu i zaključak, i nama je trebao uvod za ovu epopeju po Staroj planini. Želeli smo da prođe par dana pre nego što tamo stignemo, par dana u kojima ćemo da maštamo o mestu ka kome hrlimo i usput oštrimo svoja čula, prolazeći kroz neke ništa manje lepe predele.
Doduše, imali smo i jednu željicu "za usput" - Goca je pre nego što smo krenuli predložila da popnemo Rtanj, ali ne opšte poznati Šiljak, nego Kusak (ili kako bi to ona rekla, "trticu"), njegov drugi vrh, zapadni ćošak njegovog grebena smerom iz sela Lukovo, što sam ja sa oduševljenjem prihvatio. Dakle, za početak je trebalo odabrati neki od mogućih puteva ka Rtnju. Kako je već bilo kasno da bismo tog dana izašli na Rtanj, a još uvek rano za spavanje, predložio sam da sa autoputa ne izađemo kod Paraćina, već da to učinimo mnogo ranije, kod Svilajnca, ne bismo li se što pre zavukli u zelenilo Kučajskih planina i presekavši ih sa severozapada ka jugoistoku, prošavši rečnim dolinama Resavice, Nekudova i Radovanske reke i visoravnima Valkalucija i Velike Brezovice, iznenadili Rtanj sa severa.
 Onog trenutka kada smo u Resavici sišli s asfalta, prebacili smo u nižu brzinu i zaustavili merenje vremena. Nekoliko kilometara dalje, prolazeći kanjonom Resavice, prvi put smo ugasili motor. Spustili smo se na lepu livadu pored reke (na kojoj su, na žalost, još uvek vidljivi tragovi orgijanja "prvomajaca" u vidu tone ostavljenog đubreta), na čijem kraju je dobro skriven kanjončić Ravnorečkog potoka, jedan minijaturni biser u ogrlici prirodnih lepota Kučaja. To je bio naš prvi kontakt s vodom na ovom putu, nešto zbog čega smo, zapravo, i krenuli ka Staroj planini. Za razliku od većine planinara, nas izlasci na planinske vrhove baš i ne uzbuđuju previše; daleko više ushićenja donose nam prelepe rečne doline, vodopadi i razni, skriveni oblici reljefa u pejzažu nekog prostora.
Nastavili smo bezbroj puta prevezenim (što džipom, što biciklom) putem uz Resavicu i Nekudovo ka Valkaluciju, tom zmijicom rečnih dolina koje se gotovo neprimetno uspinju ka visoravnima Kučaja na svom 21 km dugom putu od asfalta u Resavici do Valkalucija. Sledeća stanica, i prilika da se ruča bila je kraća pauza kod Prskala, tog, mogu slobodno reći, čuda prirode, vodopada koji nije nalik na bilo koji drugi koji sam u životu video, sa čijeg bigrenog šiljka se sliva voda kao da je neko namerno izdubio kanalić baš tuda, po najvišem i naisturenijem delu ove prirodne skulpture. Prskalo je sjajno mesto za kampovanje, ali nama je još bilo rano za konak; želeli smo još da potražimo i Pećuru na Radovanskoj reci i da tog, prvog dana, zadenemo kućicu negde što bliže našem sutrašnjem cilju, Rtnju. Napredujući dalje preko nesagledivih Kučajskih prostranstava ubrzo smo se obreli na zlatnim zracima popodnevnog sunca obasjanoj velikoj livadi Valkalucija, da bismo nakon kraćeg prolaza preko šumovitog glavnog grebena Kučajskih planina na delu gde je on tek u začetku stigli i do čistina Velike Brezovice, čije se potpuno ravne livade pružaju kilometrima unaokolo. Tu smo imali i prvi susret sa ljudima nakon tridesetak kilometara puta od Resavice - nekoliko krava i ovčica čuvali su jedna baka i deka.
Spust niz Radovansku reku otpočeo je susretom sa kamionima drvoseča, ubrzo nas provevši pored njihove "baze" ispod Gajinih Mlaka. Ovo je jedini put na Kučaju koji se tokom zime koliko toliko održava u provoznom stanju, ne toliko zbog eksploatacije šuma koliko zbog činjenice da je to najlakši način za stizanje do šumskog gazdinstva na Velikoj Brezovici, najvećeg šumskog objekta na Kučaju i jedinog sa ljudskom posadom 365 dana u godini. Svi drugi prilazi vode preko velikih otvorenih površina koje je jako teško održavati, gde jaki vetrovi za tili čas naprave smetove i po par metara visoke. Dakle, ovaj lagani, skoro 30 km dugi spust rečnom dolinom predstavlja pravu šumsku "magistralu", put čija uzana traka kaldrme na sredini svedoči da su ovuda karavani prolazili još u tursko, a možda i rimsko doba. Otprilike na sredini puta niz Radovansku reku stiže se do suženja, njenog kanjonskog dela zvanog Žljebura, gde se nalazi i Pećura, jedna od prerasti istočne Srbije. Sumrak je već osvajao dok smo prolazili poslednje kilometre pred kraj sve šire doline Radovanske reke, tražeći pogodnu livadu za šator. Osmatrajući teren s obe strane puta, iznenada smo se našli oči u oči sa pravim, pravcatim sokolom, na samo par desetina metara od nas! Ne znam da li je naše ili njegovo iznenađenje bilo veće, jer smo se tako ćutke gledali neko vreme, ali pre nego što smo uspeli da sprovedemo drski plan da fotoaparatom ovekovečimo trenutak, on je snažno zamahnuo krilima i otisnuo se nazad, ka liticama Žljebure, brzo nestavši iz vidokruga. Bio je to jedan od onih retkih susreta koji vam u duši ostavljaju pečat i nepokolebljivu spoznaju lepote koja vas je namamila na takva mesta.
Dok se zapaljeno letnje nebo lagano gasilo u rumenilu, Goca je došla na sjajnu ideju - hajde da odemo do vrela Crnog Timoka u Krivom Viru i tamo, na livadi ispred vrelske pećine, prenoćimo? Rtanj nam je odatle vrlo blizu, tako da ćemo sutradan ujutro za tili čas stići do Lukova i blagovremeno otpočeti nimalo lako osvajanje "trtice". Kada smo stigli do Krivog Vira već je uveliko pao mrak, ali smo i pored toga put do vrela legendarne reke istočne Srbije lako pronašli. Lepa zaravan pod vrbama sa stočićem pored bila je naš prvi konak van urbane vreve, prilika da se opustimo i sanjamo o bajkovitim predelima koje ćemo narednih dana pohoditi...
Osvajanje "Trtice"
11. juli 2008.
U petak, 11. jula, osvanulo je predivno sunčano jutro, koje je obećavalo vreo letnji dan. Goca se (za nju potpuno netipično) probudila u cik zore i dok sam ja izbauljao iz šatora već popila jutarnju kafu uz žubor Timoka. Nismo oklevali sa pakovanjem, želeći što pre da se suočimo sa svojim prvim letnjim izazovom- usponom na Rtanj smerom kojim se retko ko penje, stazom koja nije markirana i koja nije znana. Ipak, zastali smo još trenutak na vrelu Timoka, želeći da obiđemo sam ulaz vrelske pećine i vodenicu pred njom gde, kako Vojislav Ilić napisa, "Gore sjaj sunca, čar zelenog krša dole iz krila sumorne divljine otrgnut Timok bruji i iskače iz crne, hladne memljive pećine".
Na vrelu Crnog Timoka
Iako smo pod Rtanj, u Lukovo, stigli pre 8 h, sunce je već odskočilo, jutarnjom vrelinom obećavajući pravi tropski dan. Poneli smo sa sobom vode na uspon koliko smo mogli, znajući da je veliko pitanje da li ćemo u vreme suše išta zateći na par izvora koji su na starim kartama bili ucrtani na putu do gore. Pred nama je bilo oko 1000 m žestokog nagiba, koji treba savladati na samo 4 km dužine puta. Srećom, većim delom idući kroz gustu šumu. Veranje uz Rtanj oštrim grebenom Crvenih stena, kozjom stazom koju odavno niko nije krčio, u nekim delovima temeljno uraslom u zelenilo, gde čak ni lovci iz Lukova nemaju običaj da zalaze. Bio je to svojevrstan test, završna proba za uspon "Rtanj super sever", koji je Goca par meseci kasnije izvela s punim autobusom planinara Železničara, i koji se dugo nakon toga prepričavao.
Uz "trticu" Rtnja
Ako smatrate da je standardna maršruta severnom stranom Rtnja jedan od težih uspona po planinama Srbije, ovo je barem 30% teže, što se lako da naslutiti i iz činjenice da vam za savladavanje 1000 m visine na raspolaganju stoji 4 umesto 6 km. Nijednog trenutka nemate priliku za predah, neku zaravan, utabaniju stazu, već se nekoliko sati, onom brzinom kojom uzmognete, penjete "uz nos" - sve dok, nakon što savladate završnu livadu nagiba preko 45 stepeni, ne izbijete na početak "kičme" Rtnja i pred vama pukne pogled na čitav greben i sam Šiljak iz neobičnijeg ugla nego što ste ga ikada videli. Tada ste već na 1300 m visine i sa tačke gde se nalazite imate savršen pregled grebena Samanjca koji se, potpuno obrastao šumom, pruža ka zapadu i dolini Morave.
Kusak i Šiljak viđeni iz neuobičajene perspektive
 Gore smo bili oko podneva, u međuvremenu popivši 3-4 litra vode koju smo sa sobom poneli, koja nas je usput kroz potoke znoja napuštala gotovo brže nego što je ulazila na usta. Vreme za ručak i zasluženi predah, uživajući u jednom od najširih vidika u Srbiji. Na severu nepregledna prostranstva Kučaja, u daljini se vide Veliki Krš, Stol i Deli Jovan. Na zapadu se zelene Samanjac, Rožanj i Bukovik, na jugu se iza Sokobanjske kotline izdiže masiv Device i Ozrena, u desnom ćošku se nazire Jastrebac, a levo se naslućuju obrisi Svrljiških planina i, na samom horizontu, Stare planine. Tupižnica, verna istočna pratilja Rtnja, na ovoj strani nam je zaklonjena samim njegovim grebenom i piramidom Šiljka. To je naše sledeće odredište.
Opojni miris cveća i lekovitog bilja nas je gotovo uspavao, dovodeći nas u iskušenje da gore ostanemo u nedogled, ali trebalo je krenuti dalje. Sat vremena kasnije već smo se spuštali istim putem ka Lukovu. Gotovo dehidrirali, potražili smo izvore, da bi se ispostavilo da voda na njima teče tako tanušnim mlazom da se može piti samo direktno, sa lišća. Ništa strašno, i tako ćemo uskoro stići do auta, gde uvek imamo par kanistera od po 5 litara vode (doduše, u ovim uslovima verovatno vruće). Spustili smo se u Lukovo oko 16 h, po najvećoj upeci, pri temperaturi od 35 stepeni u hladu. Meštani, koji su radili nešto oko voćki na livadi gde smo parkirali, s čuđenjem su nas gledali, verovatno se pitajući kakva se to vrsta ludaka muva po vrletima Rtnja u ovo doba i s kakvim ciljem. Posle kraćeg oklevanja uspostavili smo komunikaciju, i tada smo saznali legendu o udubljenjima u steni ispod Kuska u kojima kaplje voda, gde su pomenuti hajduci, pećina i naravno, neizbežno skriveno blago. Bilo nam je krivo što tu priču nismo čuli pre uspona, jer bismo se u tom slučaju barem potrudili da ih pronađemo. No biće prilike. Jedan udarnički uspon na kome smo bombardovani kontrastnim pejzažima Rtnja i okoline ostao je za nama, bili smo prilično iznureni i bolnih nogu i posle toga nam je pre svega trebalo ono zbog čega smo i napustili Beograd na par nedelja, a to je - ODMOR.
|
