četvrtak, 9. avgust Na putu do Rudnika stali smo u Topoli da odmorimo i da se sakrijemo od sunca koje je i dalje neumoljivo pržilo. Obišli smo Oplenac, a neki kasnije pristigli su pored puta pronašli napuštene mačiće. Smestili smo ih u jednu kartonsku kutiju, a kako su se truckali u prikolici svi smo strahovali da li će to i preživeti.
Nije bilo lako stići do Bože Mandića i porodice bistrih potoka, a pogotovo popeti se na Rudnik. Na ulasku u mesto Rudnik Rajko i ja smo sačekali ostale. Snažna Holandjanka Hineke je prva pristigla. Dalje je trebalo skrenuti na sporedni put da bi se stiglo do Bože. Međutim kako se već spuštao mrak krenuo sam dalje asfaltom do prevoja i skretanja za Gornji Milanovac ili Beograd. Skrenuo sam desno i spustio se do table sa natpisom "porodica bistrih potoka". Ubrzo se potpuno smrklo, tako da je mnogima bilo teško da pronađu put. Dežurali smo na smenu pored magistrale sa bljeskalicom u ruci. Boško nas je lepo dočekao i pripremio nam večeru. Dugo smo slušali Boška do kasno u noć. Pičao nam je o sebi i svom opredeljenju da živi u šumi. Mnogi su spavali samo u vrećama, mada je bilo dosta vlažno. Tako prođe i moj rođendan. |
||
Posle doručka domaćin nam je organizovao prepodnevne ludorije u prirodi, za one koji ne žure dalje. Rajko i ja smo ih čuli kako galame u šumi dok smo silazili do magistrale. Stigli smo u Kraljevo i našli internat šumarske škole. Zakasnili smo na kritičnu masu. Održana je bez nas. Vratili smo se u internat da večeramo i najzad se istuširamo toplom vodom. Viki se razboleo pa smo ga smestili u izolaciju.
Malo smo okasnili, a Pop nas je sticajem okolnosti izveo iz Kraljeva preko Ribnice na glavni put za Vrnjačku Banju. To i nije bilo tako loše rešenje, jer nas je čekalo pentranje na Goč. Nije bilo puno saobraćaja, pa smo vozili opušteno. Na prilazu banji pojačao se vetar. I dok smo pravili pauzu, pili kafu i užinali, počela je kiša. Pratila nas je sve do prevoja. Bili smo mokri bez obzira na šuškavce. Vozeći uzbrdo znojili smo se možda još više. Pauza je bila u dečijem odmaralištu. Nije bilo piva. Nažalost samo čaj. Nastavili smo nizbrdicom, a vetar nas je usput osušio. Promenjen plan je uslovio da kampujemo u Brusu pored bazena koji je nažalost bio prazan. Buca iz"Sremuša" je opet odradio pošteno posao i pripremio čorbu od šumskog samoniklog jestivog bilja i spremio pite za stroge i umerene vegetarijance. Fića iz uprave "Nacionalnog parka Kopaonik" nam je pripremio pravo iznenadjenje. Posluženi smo specijalnim vrstama rakija: travarica, višnjevača, borovčanka i kupinovka. Probali smo i slatko od šumskih kupina, malina, jagoda i višanja. Na kraju kao poslasticu dobili smo i sveže šumsko voće. Gosti su bili prezadovoljni, tačnije oduševljeni.
Od Brusa smo išli ka Razbojni, pa smo skrenuli desno ka Blacu. Taj dan sam kasno krenuo, a Ben i Pipa su već dosta odmakli. Rajko i ja smo ih sustigli i ušli u Beloljin.
Međutim trinaesti baš nije bio moj srećan dan. Bez uspeha sam pokušavao da pronađem osobu za kontakt. Mojom greškom izabrali smo pogrešno mesto za pripremanje večere. Ben i Pipa su već počeli da gule krompir. Leszek se odjednorn pojavio i pozvao nas da se premestimo na drugo mesto, gde se već okupila skoro polovina biketoura. Taj dan je stvarno bio baksuzan. Dok smo spremali večeru i nameštali šatore, jedna krava nas je stalno ometala u poslu, dok je vlasnik nije poveo sa ispaše. Posle večere Onza je imao svoj workshop o dogadjanjima u Pragu i demonstracijama. Odnekud se pojavio neki lik i počeo da nas gnjavi. Zatim je na rumunskom stao da poziva nekog sa kim je hteo da razgovara. Florin se žrtvovao i odvukao ga u stranu da bi mi nastavili sa diskusijom.
U bližoj okolini nije bilo toaleta, pa je iskopana rupa (shit hole) za tu namenu. Ali pokazalo se da lokacija nije bila baš podesna, pa su se mnogi snalazili kako su znali i umeli.
Išli smo starim putem ka Prokuplju, koji je delimično bio u lošem stanju, međutim kako smo prilazili Prokuplju, put je bio sve bolji.
U galeriji je bio susret sa gradonačelnicom, a kasnije uveče bila je zakazana žurka uz muziku i lokalne DJ majstore. Tom i Rosa su bili naljuđi. Žurka je trajala do kasno u noć. Neki su ranije krenuli na spavanje, jer sutra nas je čekao opet težak dan.
Onza nas je napustio. Pozdravlli smo se i pošli ka izlasku iz grada. Zamalo da promašimo Ćele-kulu. Naime tabla sa natpisom bila je namerno ili slučajno zaklonjena kontejnerom.
Pružao se divan pogled na Suvu planinu, vrh Trem i uopšte prelepu okolinu na ovorn delu puta. Nailazio sam na deonice puta koje su bile bez asfalta. Popravke su bile u toku. Sustigao sam Oleka i Majkla i konačno posle dosta gore-doliranja stigoh u Ravnu Dubravu. Rajko je već ispijao ko zna koje pivo sa lokalnim društvom. Na kraju sela ima još jedna kafana, a ispod puta je fudbalski teren. Između kafane i škole postavili smo šatore. Meštani su nas pozvali da odigramo utakmicu sa njima. Bugarin Todor je prešao na njihovu stranu, pa smo izgubili.
Krenuli smo dolinom reke Lužnice do mesta Ljuberađa. Tu smo stali da sačekamo ostale. Kad se krene iz sela desno na sporedni put pre mosta treba ići levo do reda topola. Ovo je bilo lepo i mirno mesto za odmor.
|
|
|
|||
 |
 |
 |
 |