|
Golijski vez
ili
kako smo za dva dana prešli 100 savršenih kilometara na biciklu
preko najlepše planine južne Srbije
|
|
Pedalirali: Emil, Gruja, Nikola K, Željko, Nikola Z, Igor, Karsten, Džesika, Yuri, Bane, Vlada, Kuša, Aca i Sale
Tekst i fotografije: Aleksandar Veljković (aka Sale)
U večitom traganju za idealnim trasama za naše gvozdene konjiće ovo nije bila prva poseta Goliji, ali su prošle nedopustive tri godine otkako smo ovu bajkovitu planinu prepunu četinarskih šuma kao sa razglednice pomalo nehajno presekli svojim točkovima na dva dela, praveći krug iz smera Goča i Kopaonika u maju 2005. Tada smo sebi obećavali da ćemo se brzo vratiti, dok nam je pogled mahnito lutao upijajući prizore koji su nas zasipali sa strmih šumovitih padina i iz dubokih rečnih dolina, žureći da se u trci sa sumrakom od izvorišta Studenice spustimo u Deviće, videvši na tom putu više intrigantih šumskih puteljaka koji vode neznano kud nego bilo gde u bližoj okolini.
Godine su prolazile, a neka prava tura po Goliji, gde bismo se ovoj planini dostojno posvetili, stalno je nekako izmicala, što zbog udaljenosti, što zbog drugih planova, nemogućnosti međusobnog usklađivanja slobodnih termina potencijalnih učesnika ili ko zna zašto. Možda Golija nema onaj veo mističnosti kojim nas istočna Srbija magično vuče ka sebi, onu sklonost ka priređivanju iznenađenja, pokazivanju nekih unikatnih, neočekivanih, ponekad gotovo bizarnih detalja u reljefu ili vegetaciji, tu sklonost ka promenama tona i ritma, možda se u brojnim planinskim zaseocima Golije nikada ne možete onako "bespovratno" zaturiti u nenaseljenoj divljini kako je to moguće na Kučaju ili Đerdapu, ali očigledna, ničim skrivena lepota prirode Golije čini da ovo uistinu veliko prostranstvo visokog gorja bije mrtvu trku s Tarom za titulu planinske lepotice jugozapadne Srbije.
 Ono što čoveka već na prvi pogled očarava pri susretu sa prostorima Golije jeste izuzetno bogatstvo njenog živog sveta, živopisnost i raznovrsnost šuma i njihove bezbrojne kombinacije i varijacije (Golija ima status parka prirode, a od 2001. godine proglašena je od strane UNESCO-a i za rezervat biosfere). Slično kao i na Tari, četinarske i listopadne šume se spontano i potpuno slobodno mešaju i kako putujete preko Golije ne samo da se nećete dvaput naći u identičnom okruženju, već ćete verovatno po sastavu drveća, ali i podlozi, prizemnom rastinju, moći da prepoznate kraj u kome se nalazite i bez "konsultacija" sa GPS-om (pod uslovom da ovu planinu dobro poznajete). Za putnika sa strane, ovo putovanje kroz vegetacijske zone predstavlja svojevrsnu izložbu živog sveta, večito smenjivanje prizora koje razbija svaki nagoveštaj monotonije i snažno insipriše da se ide dalje.
Iz vizure planinskog bicikliste, koja ostalim ljubiteljima prirode ume da bude pomalo apstraktna i nedokučiva, Golija inspiriše i svojim dinamičnim reljefom, kao i gustom mrežom kvalitetnih (kamionskih) šumskih puteva, koji pružaju gotovo neograničene mogućnosti za kombinatoriku u osmišljavanju idealnih vožnji, sa umerenim i savladivim usponima i silnim kilometrima savršenog spusta gde ćete biti u prilici da mnogo više uživate u lepoti nego što ćete biti u grču pokušavajući da balansirate i rešavate tehničke probleme koje konfiguracija staze postavlja pred vas. Bajkeri su svesni "tela" planine više nego planinari, gljivari i ostali poklonici prirode, oni pažljivije vagaju svaku njenu padinu, svaki nagib, tragajući za idealnom geometrijom za sopstvenu savršenu vožnju. Jer, onog trenutka kada ste zbog tehničkih poteškoća koje pred vas postavlja podloga ili prejakog nagiba prinuđeni da siđete i gurate bicikl, ta savršena simfonija kretanja za kojom tragamo biva naprasno prekinuta, što ugođaju vožnje, kakav god bio ostatak, skida barem jednu "zvezdicu", da se izrazim hotelijerskim jezikom. Golija je prostor na kome možete osmisliti barem nekoliko desetina raznovrsnih bajkerskih krugova sa pet zvezdica, koji u dužini variraju od 10 do 100 (pa i više) km, a svojom kondicionom zahtevnošću mogu da zadovolje potrebe svih kategorija, od početnika rekreativaca, do ambicioznih takmičara. Malo je planina u Srbiji koje imaju tako razgranatu mrežu savršenih šumskih MTB puteva, u čemu se neprikosnovenom Kučaju uz Goliju pridružuju samo još Tara sa Zlatiborom, Goč sa Ravnom planinom, Željinom i Kopaonikom i Đerdap.
Golija – jedinstveni rezervat biosfere
Zbog izuzetne očuvanosti izvornih prirodnih vrednosti, u okviru Parka prirode „Golija” Uneskov komitet je 2001. godine proglasio Rezervat biosfere Golija – Studenica, na površini od 53.804 hektara. Prema Uneskovom programu „Čovek i biosfera”, rezervati biosfere su područja kopnenih ili priobalnih ekosistema koja su međunarodno priznata unutar tog programa.
Nacionalni park „Golija” čini 75.000 hektara netaknute prirode, bogate najrazličitijim vrstama biljnog sveta, iako su pojedini predeli ogoljeni, zbog čega je narod planinu i nazvao Golija. Lepotom se ističe i okolna kulturna baština, posebno srednjovekovni manastiri Studenica, Klisura, Sopoćani, Stari Ras, a prema procenama ekologa golijska flora čini 25 procenata biljnog sveta Srbije, koji neguju i čuvaju uglavnom staračka gorštačka domaćinstva iz 32 sela i 150 zaselaka.
Pitoma, bogata šumom, livadama i pašnjacima, Golija se prostire u obliku latiničnog slova S, dužinom od 32 kilometra, i isprepletana je tokovima reka Moravica i Studenica. Probijajući se kroz planinu, od izvorišta do ušća, Studenica je duboko usekla korito u usku dolinu sa nekoliko manjih i kraćih klisura. Najdublja se pruža od Bažalskog krša do ispod ušća reke Savošnice u Studenicu. Njena desna pritoka Izubra, sa živopisnom klisurastom dolinom obraslom visokom bukovom i mešovitom šumom, u donjem toku krije tri vodopada ukupne visine oko 20 metara, a nizvodno, kilometar pred ušće, gradi veliki broj slapova i bukova.
Najviši vrh Golije je Jankov kamen (1.833 metra), sa njega, ali i sa drugih poput Crnog vrha, Radulovca i Bojevog brda, pruža se izuzetan vidik na prostranstva golijskih šuma, ali i dalje na vrhove Kopaonika i obrise Komova i Prokletija. Golija je jedna od malobrojnih planina u Srbiji na kojima su evidentirane, ali ne i pouzdano utvrđene, glacijalne pojave. Na planini se razlikuju tri klimatska rejona, dolinski sa brdskim koji obuhvata prostore do 700 metara nadmorske visine, prelazni između 700 i 1.300 metara i planinski sa nadmorskom visinom preko 1.300 metara.
 Na Goliji je zabeležena 1.091 vrsta flore i faune, ali i 117 vrsta i varijeteta algi, 40 vrsta mahovina, sedam vrsta lišajeva i 75 vrsta gljiva. Svako područje ima svoje obeležje, a Golija je carstvo planinskog javora koji je preživeo ledeno doba i ovde gradi svoje najlepše i najočuvanije lišćarske i lišćarsko-četinarske šume.
Zbog prisustva 95 vrsta ptica, Golija je jedan od veoma važnih planinskih ornitoloških evropskih centara, a njihovo prisustvo u različitim tipovima staništa pokazuje koliko je raznovrstan svet ptica. Jež, alpska rovčica, slepo kuče, puh lešnjikar, lasica, mrki medved i vuk, samo su neke od 22 životinjske vrste koje „stanuju” na Goliji, a životinjske vrste čiji je lov dozvoljen u okviru lovišta „Čemernica”, „Grabovica” i „Golija” jesu srna, divlja svinja i zec.
Uz lasicu, za koju je ustanovljena trajna zaštita na osnovu Zakona o lovstvu, sa aspekta zaštite, i to kao prirodne retkosti, značajno je još devet vrsta, među kojima su i vuk, sivi puh, veverica i močvarna rovka. Veliko bogatstvo prirode Golije, nažalost, ugrožava pojava bespravne gradnje vikendica, koje ponekad „niknu” čak i na predelima koje su prirodnjaci proglasili zonom prvog stepena zaštite.
|
Kada sam krenuo u osmišljavanje ove vikend ture, ideja mi je bila da se, kroz dvodevnu vožnju, upije srž Golije, da se zajaše njena "kičma" i pritom biciklima izađe i na njen najviši vrh, Jankov kamen, visok poštovanja vrednih 1833 m. Bila je to želja da učesnici ove vožnje nakon što izvezu trasu mogu zaista da kažu da su bili na Goliji i da su je upoznali, što teško da bi bilo moguće da su je samo ovlaš okrznuli negde sa strane. Naravno, puno je još padina i rečnih dolina koje nismo upoznali, puno je još tajni koje Golija nije iznela pred nas kao na dlanu. Ali nakon što smo, pošavši iz doline Studenice, zajahali sever Golije na padinama vrha Crepuljnika, zatim prošli kroz planinsko selo Bzovik i na putu prema Odvraćenici prešli preko Crnog vrha (sa svojih 1795 m visine drugog vrha Golije), a zatim se preko Jankovog kamena spustili na Gradac i dolinama Dajičke i Brusničke reke ponovo ulili u Studenicu, možemo da kažemo da smo protekli kroz glavnu arteriju Golije i postali njeni znalci. Kao takvi, kada joj sledeći put dođemo u pohode moći ćemo opušteno da joj zađemo u periferne krvne sudove, bez osećaja da možda propuštamo nešto jako bitno. Štaviše, biće to prilika za gustiranje sitnih iznenađenja kakva su ne samo moguća, već i česta u predelima koje nakon površnog upoznavanja pažljivije osluškujemo.
Aca i ja smo se, dakle, prilično lako složili da je upravo ovo što smo zamislili idealna trasa, vožnja na koju vredi pozvati najšire krugove fribajkera, naših prijatelja sa liste i foruma, bez straha da će približno 2/3 kilometraže koju nismo prethodno proverili predstavljati rizik od neprijatnih iznenađenja bilo koje vrste, daleko bilo iskustvo zbog koga će nas neko prozivati posle toga. Prvi dan je svakako bio zamišljen kao naporniji (mada kraći), sa 39 km dugom trasom na kojoj je trebalo izaći sa naše polazne tačke na oko 630 m do 1000 m više Odvraćenice, turističkog centra u povoju na južnoj strani Golije, tačnije, na njenom samom glavnom grebenu. Drugi dan, gde posle par stotina metara uspona i konačnog "osvajanja" vrha Golije, Jankovog kamena, sledi čak 1200 m spuštanja, doživljavali smo kao opuštanje i nagradu za sav napor uložen prvog dana, bez obzira na predviđenu kilometražu od 50 km.
Već par nedelja pred turu bilo je jasno da je najava pobudila prilično interesovanje i da će nas, izgleda, biti poprilično puno poslednjeg vikenda oktobra na Goliji. Obećanje toplih i udobnih krevetića kod naših domaćina po povoljnoj ceni, odlične domaće hrane i solidnog napora u živopisnoj prirodi prošaranoj svim bojama jeseni pokazalo se kao dobitna kombinacija i ni sami nismo mogli da verujemo kad smo se prebrojavali par dana pred put - u nekom trenutku bilo je čak 18-oro zainteresovanih bajkera, cifra koja se uz par odustanaka u zadnji čas i nemogućnost nekih od interesenata da reše problem s prevozom svela na 14 "regularnih" učesnika iz Novog Sada, Zrenjanina, Batajnice, Beograda i Kraljeva i dvojicu kraljevčana koji su nam se pridružili za deo puta koji smo provezli prvog dana, vrativši se u nekom trenutku ka Devićima. Tu su bili i naši 4x4 prijatelji, Goran i Sandra, koji su se družili sa nama tokom oba dana, njuškajući po Goliji malo drugačijom trasom, obilazeći pritom i manastire, čiju priču o ovom događaju takođe možete da pročitate na stranicama Freebiking sajta.
Ne samo da je ovo bilo najposećenije Freebiking druženje otkako smo pre desetak godina pokrenuli sajt i mejling listu, već i skup sa najviše učesnika iz inostranstva - Karstena i Džesiku, goste iz Nemačke koji su u prethodnih desetak meseci na biciklima prokrstarili veći deo Azije i nešto malo Evrope, sa sobom je doveo Igor Ralić, nadaleko poznati "ležeći" fribajker (ovoga puta zbog prirode terena prisutan sa "običnim" biciklom pozajmljenim od Marka), a Yuri Borovsky, ukrajinac na privremenom radu u Srbiji, priključio nam se bukvalno poslednjeg dana - novosadisti su se malo stisli u Emilovom Seatu ne bi li napravili mesta i za Nikolu Z i tako je Yuri dobio šansu da pojuri s nama uz Goliju. Ostatak učesnika činili su Emil i Gruja, legende novosadske fribajking scene, Nikola K, dečko bezgraničnog entuzijazma koji je u naše redove stigao ove godine, ali sa željom da nadoknadi sve što je do sada propustio, zatim je tu bio Željko, moj saborac sa nekih od najinspirativnijih FB tura do sada (pomenuću samo "U potrazi za prapočetkom" sa Stare planine iz oktobra 2006.), a ostatak beogradske ekipe činili su Bane Rodić, takođe dugogodišnji fribajker i krajnje opušten lik koji sve radi lagano i bez panike i ume bezgranično da uživa u prirodi na svom 28" turing bajku, kao i Vlada Sremčević, planinar, fribajker i iskreni ljubitelj prirode i dalekih predela, čovek koji nikad ne povisi ton, malo priča, ali mu je svaka na mestu. Naravno, ne treba zaboraviti naše domaćine, Kušu, kraljevčanina iz "senke", čoveka koga malo viđamo, koji još ređe piše na listi i forumu, ali koji je na ovim planinama što na biciklu što pešice više nego svi mi zajedno, kao ni Acu, "nevidljivog" moderatora fribajking liste i foruma, čoveka koji stigne sve ono što sam ne stignem, i pritom to odradi nepogrešivo. Sve u svemu, okupili smo društvo kakvo se samo poželeti može, 14 apsolutno pozitivnih, opuštenih i otvorenih ljudi, koji su na Goliju pristigli da podele doživljaj koji bi više priličio toplim i dugim letnjim danima nego jesenjim maglama. Ali dva dana koja su usledila dokazala su da, kada nam je nebo naklonjeno, i jesen može da bude odlično vreme, čak i za pohode ka ozbiljnim planinama kakva je Golija.
Drugi deo - krećemo uz Goliju |
