Ili - kako minimalan pozno jesenji dan maksimalno iskoristiti? Bila je to tipična zabušantsko-bajkerska tura sa ciljem da se uz minimalni fizički napor i utrošak vremena vidi i doživi maksimum, da se ovi neočekivano lepi pozno jesenji dani iskoriste za jahanje bicikla po terenima i trasama gde se uglavnom u to doba godine to ne radi. Doduše, da bi to bilo moguće izvesti tako, trebalo je malo oraganizacije - pronaći "dobrovoljca" za brigu o transportnom sredstvu koje će nas bez po muke izvesti na vrh planine, a zatim dočekati u podnožju da bi nas ponovo transportovao na vrh planine... I tako dokle god imamo raspoloživog dana.
Nas četvorica sa sve biciklima + Igor kao "dobrovoljac" spakovasmo se nimalo rano i uputismo iz Beograda put Beljanice, najbliže planine koja može da pruži neke impresivne adrenalinske užite na dva točka i 1000 metara nepomućenog, kontinuiranog pedalofiličarskog zadovoljstva. Da, dobro ste pročitali, ni manje ni više nego 1000 metara, što je otprilike isto kao da se spuštamo sa bilo kog vrha Stare planine ka najbližem podnožju, ili sa Golije, Kopaonika - svuda ima otprilike toliko spusta. Jedino što je ovde podnožje nešto niže, pa visina od "samo" 1339 metara ne smeta.
Na vrhu Beljanice nas je dočekalo savršeno, sunčano vreme sa temperaturom od oko 18 stepeni i fantastičnim vidicima, gde smo kao na dlanu videli Rtanj na jednoj i Vukan na drugoj strani, a bezbrojni grebeni Kučajskih planina nanizali su se ka horizontu jedan za drugim, kao stranice velike knjige za pustolove koje treba iščitati natenane. Takvi prizori se zaista retko vide, čak i usred leta.
Prvi put smo se spustili samo do Beljaničkog Buka, ostvarivši nekih 600 metara denivelacije, da bismo se u sledećem spustu uputili na drugu stranu, ka Lisinama, uz obećanje 1000 metara nepomućenog nizbrdnog zadovoljstva. Prvo smo krenuli par kilometara stazom kroz šumu, da bismo izbili na prevoj ispred Beljaničke kape, odakle vodi kozija stazica na Raškovu livadu. Tu smo sreli i dve grupe planinara, Vladu Radivojevića i njegove iz Železničara, među kojima je bilo i bajkera kojima je verovatno bilo pomalo krivo što nisu na biciklima u trenutku kad smo izronili iz četinarskog gustiša. Od Raškove livade naniže usledilo je 600 metara čiste nizbrdne nirvane prelepim, širokim šumskim putem pokrivenim tepihom od lišća, da bi nas u kanjonu Resave dočekalo iznenađenje u vidu fenomena temperaturne inverzije - 15-ak stepeni niža temperatura, slana na livadama, zaleđene barice po putu i pramenovi magle kao da ih je režirao Karpenter. No to nije smetalo da još 7 km, u punoj brzini, uživamo u spustu niz kanjon Resave ka Lisinama i završimo sa čuvenom pogačom i kajmakom u restoranu "Vodopad". Sve u svemu, ne pamtim da smo skoro ovako dobro ukrali kratak jesenji dan i iskoristili ga bolje nego u najluđim maštarijama. Još jedan dokaz da hladnija polovina godine nije vreme za hibernaciju, i da se maštovitost i hrabrost u planiranju višestruko vraćaju!
