Kako u dva dana sabiti što više suštine Kučaja? Kada sam osmišljavao ovaj izlet ideja mi je bila da pronađem način da ljudima koji nikad nisu bili na Kučaju, bajkerima, za par dana pokažem što više onoga što taj ogroman prostor ima da da, da ih što više obaspem raznovrsnoću njegovih predela, da što manje toga ostane nedotaknuto. Drugi lajtmotiv bio je pronaći nov, dinamičan put kojim bi se ovaj prostor mogao u celosti preseći sa jednog na drugi kraj, put do sada nepoznat turistima i slučajnim prolaznicima, da ljudi zaista imaju osećaj da su prodrli u suštinu predela, da su prošli kroz ono najbolje što on ima da im ponudi. Tako je nastala ova, skoro 120 km duga dvodnevna trasa, koja je podjednako pružila udobnost širokih „šumskih magistrala“, kao i uzbuđenje i neizvesnost sporednih puteljaka koji se zavlače po nekim skrovitim predelima.
Naravno, pretenciozno bi bilo reći da smo za dva dana obišli sve: Lazarev kanjon smo tek dotakli pogledom sa nekih od teže dostupnih vidikovaca, Mikulj smo po lepom sunčanom vremenu lepo videli iz daljine, onako centralno postavljen na prostorima Kučaja, kanjonom Resave smo dvaput prošli samo kolima po mraku, a Grza, Troglan Bare, Prskalo, Vrtačelje i još mnoge male i velike tajne Kučaja nismo ni dotakli. Ali ono što jesmo obišli zaista spada u THE BEST OF listu ovih 2500 kvadratnih kilometara nenaseljene diviljine:
1)
Vinatovača, prašuma i zaštićeni rezervat prve kategorije, u čijem smo nezvaničnom kampu „kod krsta“ spavali prve noći. Ovo sjajno mesto odmorilo nam je čula žuborom reke Vinatovače koja nikada ne presušuje, pod krošnjama stoletnih bukvi koje leti štite od sunca, a zimi od vetra, donoseći mir svojim posetiocima kao retko koje mesto. Mesto gde je vaš mir potpun, jer ni signal mobilne telefonije ne dopire.
2)
Straža, atraktivan stenoviti vrh i vidikovac, drugi po visini na Kučaju (sa svojih 1256 m nadmorske visine samo 28 m niži od najviše Velike Treste). Na Stražu smo izašli biciklima prvog dana, zabacivši poglede daleko na sve strane – ka Beljanici, Homolju, Crnom Vrhu, Deli Jovanu, Stolu, Liscu, Rtnju, dolini Resave kojom smo tog jutra krenuli u pohode, i šumovitim grebenima Kučaja, koji se pružaju ka jugu dokle god pogled dopire.
3)
Dubašnica, preko koje smo prošli na putu sa Straže ka Zlotu, ali skrovitim šumskim putem koji prolazi između Lisca i Velike Kršijore.
4)
Lazarev kanjon, kojim doduše nismo prošli, ali na čiji smo početak malo gricnuli pred uspon na Malinik.
5)
Malinik, jedna vrlo posebna, harizmatična planina u okviru Kučajskog masiva, mesto koje vas, sa svojim vidikovcima, ušuškanim u najstarije, čvornovate bukve i posuto zelenim livadama prosto vuče da na njemu ostanete. Nismo samo izašli biciklima do vidikovaca na grebenu Malinika, već smo posle toga produžili preko Malog Malinika grebenom ka jugoistoku, preko manje poznatih, ali ništa manje lepih cvetnih livada i šumaraka predela zvanog Pojenje, oko Pojenjske reke, čije vode teku nizvodno ka Lazarevom kanjonu. Ovi predeli su nekada bili stanište brojnih stada ovaca, a danas su slatka tajna samo najboljih poznavalaca Kučajskih prostora, jedna ušuškana oaza bujne lepote.
6)
Velika Brezovica, na koju niko ko je prvi put vidi ne ostane ravnodušan. Ovo kraško polje, kojim teče reka ponornica, dovoljno je dugo i ravno da se na njemu izgradi aerodrom. Njegove obode uokviruju četinarske šume, a po sredini ide put, gotovo ravan kao strela, koji bajkerima omogućava da punim plućima udahnu slobodu i daljinu. Pored čistog planinskog vazduha, naravno :-)
7)
Valkaluci, mesto kao iz Tolkinovih legendi, skoro sa svih strana okruženo vrhovima glavnog grebena Kučajskih planina, čije ga guste mešovite šume skrivaju od pogleda i slučajnih prolaznika. Ova mešavina najživopisnijih četinara, bukvi i sočnih livada, kojom lenjo teku i dva potoka – ponornice, prebogata je gljivama i drugim šumskim plodovima, a srdnaći su tamo gotovo domaće životinje, pravo je čudo ako prođete, a nijednog ne ugledate.
8)
Dolina Kločanice, jedna od najlepših rečnih dolina Kučaja, 18 km duga, koja bajkerima donosi podjednak osećaj nirvane i uzbrdo i nizbrdo. I ne samo bajkerima, već svojom čistom lepotom magnetski privlači sve ljubitelje prirode.
Na ovom krugu, prvog dana smo prešli samo 44,5 km, uz sasvim razumnih 820 m uspona, da bismo, ne mnogo umorni i spremni za pravi izazov drugog dana, prenoćili u planinarskom domu u Beljevini, 6 km od Zlota ka Dubašnici. Drugog dana smo ranije ustali, jer nas je čekao ozbiljan poduhvat – preći oko 70 km, uz čak nekih 1500 m uspona, preko Malinika, Velike Brezovice, Valkalucija, do Lisina, dakle čitavom širinom Kučajskog masiva na biciklima. Među nama jedanaestoricom iz Kraljeva (Kuša), Novog Sada (Emil, Nikola, Joka, Bole i Barda) i Beograda (Đorđe, Miroslav, Milan, Sale(r) i Sale) bilo je ljudi različitih generacija i kondicije, ali nas je jedna stvar čvrsto spajala – svi smo bili gladni nepoznanice, lepote i izazova. Sprovesti tako raznorodnu kolonu kroz ovaj lavirint puteljaka pre mraka tako da se niko ne izgubi nije bilo jednostavno, ali uz pomoć nekoliko GPS-ova i dobru organizaciju je u potpunosti uspelo. Na kraju, kada je mrak već uveliko pao, sve je bilo gurmanski overeno u restoranu „Vodopad“ u Lisinama. Svi su kućama otišli omamljeni prizorima i doživljajem, sa željom da se nešto slično što pre ponovi!
GPS trekove ove ture možete preuzeti
ovde (.gpx format)
