Ovamo nismo ranije vodili - unakrsni prolazak kroz Vej i Mikuljski krak, uz spavanje u srcu kanjona... On je mesto kakvo zamišljate kada puštate film o dalekim, egzotičnim divljinama Amazonije ili Nove Gvineje, džungla uronjena duboko među stene, van svih puteva, gde su jedine staze one koje su proprtile divlje zveri. Kada skupite hrabrosti da u njega uronite, zaboravite na sve proseke brzine kretanja pešaka kroz divljinu, jer će vas brojke koje ste do tada poznavali u preskakanju kamenih blokova od po više metara u prečniku i provlačenju ispod i oko bezbrojnih stoletnih stabala koje je zub vremena oborio u njegovo korito samo navesti na opasno pogrešne procene. U njemu će vas čak i po dugom letnjem danu vrlo lako sustići mrak, a društvo u dugim kanjonskim noćima će vam praviti samo pauci, poskoci i divokoze koje laganim korakom skakuću preko litica nad vašim glavama obrušavajući sipare, čudeći se uljezima zatečenim na mestu gde pojava ljudske noge mora da podrazumeva barem izvesnu dozu ludila. Do bezbrojnih skrivenih vidikovaca raštrkanih na sve strane po liticama njegova 4 kraka putevi ne vode, a za probijanje do mnogih od njih trebaće vam i mačeta, kao i savršen smisao za orijentaciju i navigaciju (ili ozbiljna GPS tehnika u nedostatku istog). Prizori koje ćete sa njih viđati zaustavljaju vreme i neodoljivo vas vuku da pronađete put do one usamljene stene s druge strane, a za to će vam ne retko trebati čitav dan probijanja, ponekad i alpinistička oprema. U njemu i oko njega gotovo sigurno nećete sresti nijedno ljudsko biće, makar proveli tamo dane, a do njega vas nijedna turistička agencija neće i ne može odvesti, iako je možda tek par stotina kilometara udaljen od mesta gde živite. Kroz njega se može samo pešice (i to u ozbiljnoj terenskoj obući), a da biste motorizovano stigli do njegovih bočnih prilaza trebaće vam "punokrvno" terensko vozilo - zaboravite na šminku koju vam mnogi danas pakuju u ambalažu terenaca. Na istraživanje njegovih bezbrojnih pećina i potkapina možete da potrošite pola života i opet ćete imati osećaj da vam je puno toga promaklo, da on od vas još uvek krije mnoge tajne.
Dame i gospodo, njegovo veličanstvo, Lazarev kanjon, jedan i neponovljiv.
Od 31. jula do 2. avgusta jedna posebna grupa planinara - kanjonskih avanturista spremnih na sva iznenađenja, obilazila je Lazarev kanjon trasom kojom je organizovano vođeno po prvi put, unakrsno prošavši njegove krake. Noseći teške transportne rančeve u kojima se nalazilo sve što nam je potrebno za tri dana boravka u potpunoj divljini (šatori, vreće za spavanje, hrana, rezervna odeća i obuća) prvog dana smo obišli vidikovce na stenama Koveja, najvišim u kanjonu, da bismo odatle produžili kroz bukove prašume Poloma i podigli logor na obroncima Malinika, neposredno iznad kanjona. Drugog dana je usledila ultimativna avantura spuštanja niz Vej, njegov najduži krak, i prolaska njime čitavom dužinom, prošavši pored spoja sa Demižlokom, stigavši u sumrak do spoja sa Mikuljskim krakom. Tu smo spavali u dubokoj senci stoletnih bukovih krošnji, na proširenju kanjona na kome verovatno niko nikada nije spavao. Trećeg dana produžili smo uz Mikuljski krak do njegovog kraja, izbivši na od ranije dobro poznati put koji prati kanjon sa severne litice prema Zlotu. Fotografije koje vidite u ovom albumu su svedočanstvo o ovoj jedinstvenoj avanturi. Pustimo slike da kažu ono što reči ne mogu...