Jedan od brojnih kamenih ostenjaka u zatalasanim grebenima između Kučaja i Malinika Prostor istočnog Kučaja, odnosno južni delovi Malinika koji se naslanjaju na glavni greben Kučajskog masiva, kriju veći broj minijaturnih stenovitih vrhova, takoreći ostenjaka, koji pružaju inspirativne poglede desetinama kilometara unaokolo i sami po sebi predstavljaju okrepljujuće desetominutne epizode za veranje i skakutanje sa stene na stenu.
Klencuš, visok oko 930 m, ima gotovo savršenu geografsku poziciju, jer je smešten centralno u odnosu na druge slične vrhove - južno od Mikulja, severozapadno od Dobromirovog Krša i zapadno od Bauce, sa odličnim pogledom na Veliki i Mali Malinik, koji dominiraju severoistočnim horizontom. Klencuš naročito upečatljivo deluje kada, krećući se dolinom Vejske reke ka zapadu pogledate polulevo, a zahvaljujući solidnom kolskom putu koji prolazi pored samog vrha i spaja glavnu Kučajsku "šumsku magistralu" sa dolinom Vejske reke prilično je lako pristupačan. Ako prolazite pored Klencuša nemojte da propustite da se popnete na njega i zabacite pogled - sa puta solidno utabanom stazicom koja vijuga kroz stenu do vrha trebaće vam ne više od desetak minuta.
Gde je Klencuš? Najjednostavnije rečeno, N43.59'08 E21.49'17. S obzirom na to koliko je duboko zaturen u prostore Kučaja nije lako objasniti kako (i odakle) da do njega stignete, a pešačeći će vam trebati bar jedno dan hoda od najbliže lokacije na asfaltu gde vas može ostaviti neki prevoz. Boris i ja smo u subotu, 26. jula 2008. rešili da krenemo džipom u istraživanje istočnih delova Kučaja i Malinika, prošavši po neočekivano lepom danu (zapadno od Čestobrodice je padala kiša) dolinu Radovanske reke u potrazi za Pećurom, snimivši usput i neke ćumurane, pronašavši alternativne načine da se od Radovanske reke preko Zelenog vrha izbije na Veliku Brezovicu, da bismo tu skrenuli na istok i kod Groš Rajka se upustili u istraživanje nekih manje poznatih puteljaka koji vijugaju Maliničkim grebenima. Ubrzo smo stigli do Klencuša, a u nastavku, spustivši se grebenom Tilve Meil do ušća Pojenske u Vejsku reku, produžili i do Malinika ne bismo li uživali u pogledu na Lazarev kanjon. Sve u svemu, pređosmo preko 80 km kroz divljinu za samo jedan dan, od čega tek oko 5 km pešice, ali bila je to sjajna tura za opuštanje, zavirivanje i upoznavanje novih kutaka u nesagledivoj riznici tajni Kučajskih prostora.
