Prvi dan: Veliki ispraćaj za mali put
Titel – Beograd 65 kilometara

Drugi dan: Priče i nagađanja su počela da se ostvaruju
Beograd – Rajac (Planinarski dom Duško Jovanović) 110 kilometara

Hladno jutro i Beogradska gužva me rasaniše i pokrenuše. Mita i njegova devojka iz čijeg sam zagrljaja Mitu istrgao, me isprate i naravno uz reči, javi se kad stigneš. Tako je počeo da se širi krug ljudi kojima moram da se javljam. Izašao sam obavijen nabojem emicija koje su me prožimale i “We are sailing” krenulo je. Od centra do Ibarske magistrale iskreno nisam znao put, ali uvek ljubazni i znatiželjni taksiste mi ubrzo otkriše tu tajanstvenu maršrutu do Ibarske. I počelo je trubljenje, a i prvi motoristi koji mogu slobodno reći imaju najzdraviji rezon i najpravilnije se ponašaju u vožnji. “Gde ćeš sam sinko pa daleko je more” reče mi na kraju jedan čiča koji je na motoru prolazio pored mene i an pasan me zasuo pitanjima. Krenuo je i uspon na Ibarskoj i prvi jači znoj, juuu gde je more, gde us planine, koliko ću još znoja proliti do krajnjeg odredišta. Oko podneva polako sam počeo da tažim debeli lad gde ću se odmoriti i pročitati Zagora koji je savršeno štivo za popodnevni odmor, a da nije neki Erin restoran sa pečenjem. Našao sam se kod skretanja za Lazarevac, a i na svu sreću, i za jezero Očagu koje mi se učinilo kao fatamorgana pored Ibarske. Sjajno, ali bicikli je zabranjeno unositi, srećom budno oko spasioca Marka me spazi i odmah mi sa osmehom priđe. Naravno odmah pitanja, odakle, dokle, super, strava. Tu sam njim smestim bajk na sigurno mesto i brže bolje u jezero. Ugostiše me spasioci kao da sam predsednik neke bitne institucije, a ubrzo se Marku i meni pridruži i Nikola još jedan čuvar reda i mira na Lazarevačkom jezeru, koji je zajedno sa Markom i još nekolicinom momaka iz Lazarevca planirao da krene na more bajkom, ali dug je spisak razloga koji ih nije odveo na nešto drugačije od svakodnevnice. Momcima je falio bicikl, ali nikada nije kasno.

Logorska vatra ispred planinarskog doma Duško Jovanović na Rajcu, bake i deke su pokazali da umeju itekako da se provode

Jezero „Očaga“ na Ibarskoj magistrali poed skretanja za Lazarevac, pružilo mi je pošteno skrovište za popodnevni odmor

Dok odmaram pričam sa njima o maršruti, tu saznajem da do Rajca ima da se vergla pošteno, a i govore mi da se jezero sa sumrakom pretvara u hor čiju su članovi žabe kreketuše:) Napuštam moje domaćine, razmenjujemo brojeve i dogovaramo se za potencijalno pedalanje za sledeću godinu. Obilazim Lazarevac i polako krećem ka osvajanju prvog uspona. Prolazim Ljig i sa meštanima pričam o putu do Rajca, gde saznajem da je put savršen, ponovo asfaltiran pre nekoliko nedelja. Da hteo bi da napomenem za sve oni koji znaju da sam felinofob da sam u Ljigu hranio mačke i bio fin prema njima, iako su pokušale da me napadnu i otmu mesni narezak. Kod skretanja za Rajac srećem dečaka koji mi pravi društvo do sela u podnožju planine. Posle sat vremena verglanja dolazim do vrha, kranjeg odredišta planinarskog doma Duško Jovanović. Neverovatni vidikovci i predeli su me pratili na putu do kreveta, koji umalo da ne dobijem. Dom bi se mogao nazvati simpatičnim gerontološkim domom, oduševljeni mojom idejom nekoliko bakica počelo je da komentariše “To su zaljubljenici, fanatici, kao ovi motoristi, njima je to strast” što me je baš potapšalo po ramenu. Recepcije nema, ali je zato tu baka Vera koja je upravnica doma. “Dobro nam došao momče” dočekuje me ona i ubrzo saopštava da nije sigurna da li ima slobodnih krevata i da misli da su prebukirani, što me baš i nije obradovalo. Ipak je otišla da proveri, i posle desetak minuta se vraća i daje mi ključ od sobe u kojoj ću spavati. Smeštam bicikl, odlazim na sprat i ulazim u sobu u kojoj se nalazi 15 nameštenih praznih kreveta, i umirem od smeha.

Spasioci na jezeru „Očaga“ Nikola levo i Marko desno

U podnožju Rajca, poslednji odah pred uspon

Silazim dole na večeru i pitam baka Veru “Hoće li još neko spavati samo u sobi” na šta ona odgovara da neće, priupitam je ja čisto iz znatiželje “Rekli ste mi da ste prebukirani” na sta se ona zbunjeno sa neverovatno simpatičnim izrazom lica okrenula i uputila sa ka centru trpezarije u kojoj smo svi zajedno večerali. Posle nekoliko minuta baka Vera ustaje i kaže “Pažnja, pažnja. Drugari večeras palimo logorsku vatru” na šta pedesetak bakica i dekica uzviknu “Jeeeeeee” što me je neverovatno nasmejalo, prasnuo sam od smeha. Te večeri bio sam njihov gost na paljenju logorske vatre, i mogu reći, baš znaju da se zabavljaju. Morao sam da ih napustim, umor me je vukao ka prebukiranoj sobi:)

Prevoj ka Rajcu