I pre nego što sam zaspao osećao sam te leptiriće koje su govorili da je sutra taj dan, stomak me je stezao, već sam bio sa nekim dole, samo me je delilo stotinak kilometara. Ako sam prešao 650, preleteću i ovih 100. Sa možda najjačom voljom iI motivacijom probudio sam se tog jutra, pomalo neispavan i ne baš snagom oran za vožnju. Gospođa Vera mi je spremila sendviče sa pršutom za put, a gospodin Toma mi je dao sjajnu mapu Crne Gore u kojoj je ucrtan svaki pašnjak, a kamoli manji zaseok. Pozdravljam se sa poodicom Cicmil, Iglica me prati i objašnjava kako da se priključim na put za Trebinje.

Ožegovica, pomereni učesnici u saobraćaju uz pomoća uspavanog čobana

Prevoj pred Čevo

Posle desetak kilometara uz pomoć brojnih prolaznika pronalazim put tj. branu koja vodi do druge strane  Slanskog jezera. Tog izuzetno toplog jutra Slansko jezero bilo je prekriveno gospodarima neba, galebovima ili već nekim drugim ptica čiji naziv ne znam. Posle brane ule'em u Niksicki Brocanac, mislim tako se zove suma kroy koju sam prosao, doduse bile su dve kuce pokraj puta. Pravi lokalni put, nigne nikoga, ponekad u daljini se vidi kuca ispred koje ponosno stoji nekoliko plastova sena, mada ne znam kome su namenjeni jer nigde na vidiku zivotinja. Nalazim se u brdima Crne Gore koja ne deluju bar miroljubivo, nagovesjtajumi majicu natopljenu znojem. Prihvatam njihovu igru I pedalam sve jache, mozda sam tog dana I bio namagnetisan ka Kotoru, ipak neopisiv je to osecaj za nekog ko nije imao toliki motiv da dodje I da iznenadi nekog dole. Prolazim skretanje za selo Ubli, e to nisam video pa ne mogu da sudim. Gazim kilometre, di dolazim do najveceg sela na mom putu. Zove se Cevo, iznenadjen pojavom coveka zastajem I pitam ga koliko stanovnika ima Cevo, na sta mi on odgovara “Pa, Danilo, Milojka, ja I jos nekoliko”, uh tesko je bilo zadrzati smeh I odusevljenje u istom trenu. Pozdravljam se sa cevljaninom ili kakogod I krecem put Resne iCekanja, gde me sleduje raskrsnica levo je Cetinje desno je Kotor. Na ulasku u selo Ozegovica srecem se sa zastojem na putu, pedesetak koza odlucilo je da zabarakadira put, ipak su oni vladari suma I goleti. Dovikujem cobana iz straha da ne nasrnu na mene, a na moj glas njih pedeset uperilo je dva oka prema meni, bas I nije prijatno. Coban se posle nekoliko minuta pojavljuje I pozdravlja me kao govori ”Samo napred I ne zuri”Kasnim, mislio sam da ima menje kilometara I shvatam da cu okasniti I necu na vreme stici da iznenadim nekoga, treci covek koga sam sreo na putu mi govori kako imam pet kilometara puta I onda imam  duzu ravninu, na kojoj cu mocu da se odmorim. Uskoro nailazi vozilo, juhuuu kola (mozda peta koja sam sreo tog dana) I zaustavljam ih I pitam vozacha nekih starih kola da me odbaci do kraja brda, kupio bi vreme I stigao bi - plan bi se ostvario. “Ne mogu izgrebacesh mi kola” pokushao sam da ga ubedim da imam vrecu I da ce sve biti oblozeno I da nema sanse da se nesto izgrebe. Nesto je bas bio neljubazan I ljut tog jutra, obrusio mi je nesto kroz bradu I nagario.

Čuo sam da neko hukće iza neke krivine, malo brže sam zaverglao i međ goletima upoznao sam gospodina Aleksandra iz Kragujevca, da vidite samo kakve je gume imao, svi biste mu stegli ruku i potapšali ga po leđima

Ovo je bilo mesto koje je govorilo da više ne moram da verglam, da sam zaslužio jedan poduži spust. Mesto Njegoši 20 km iznad Kotora

Ponesem tom neljubaznoscu pojeo sam tih pet kilometara uzbrdice. Kanije mi je bilo neverovatno drago, ipak nije to u duhu biciklizma. Uskoro cujem neko huktanje, pomislih ko to moze biti, kada ono iza krivine nazire se biciklista sav natovaren. “Druze otkud ti ovde u brdima, alo bre” odusevljen ja, “Ma otkud ti ovde, hej bre” iznenadjen je on. Zastajem, upoznajemo se, Aleksandar iz Kragujevca voza se planinama Crne Gore. Sliaknje, menjanje brojeva I brzi rastanak, Aca je isao ka Cetinju. Dodji u Kragujevac, Dodji u Titel, javi se kada dodjesh I posalji slike.  Dolazi poslednji uspon 14% (neki koji prate znakove na putu, znaju o kakvom se usponu radi). Tuklo je tunce, vruca bidonska voda nije pomagala, ali niko me nije moga zaustaviti. Poceo sam da se prisecam svakog predjenog kilometra, I noge su same verglale. Popeo sam se, u podnozju videlo se rodno selo najveceg uma Crne Gore – Njegusi (Gospodja Cicmil mi je rekla da kada dodjem do Njegusha, da sam zavrsio jer me sleduje dug spust do mora). Ulazim u njeguse ponos lokalnog stanovnistva, nekako su svi busiti I blistaju o pogleda. Sipam vodu kod jednog od mestana. “Momce odakle ides”, kada sam mu rekao da verglam od Novog Sada samo mi je kroz blazesni smeh rekao “Jos dva kilometara I ceka te nagrada za svo tvoje verglanje”. Tako je I bilo. Kada bi morao da opisem taj pogled I osecaj koji je nosi rekao bih da je to kao da se nalazite na Galapagosu I gledate kako se radja pred vasim ocima teorija evolucije. Na ovo mesto je posle Galapagoskog arhipelaga trebao da dodje Carls Darvin. Vetar sa goleti I miris mora pirio je I pothranjivao moju zelju ka cilju. Sav umor koju me je obuzeo pokunjio se I vesto se sakrio, pred ovakvim pogledom I svesnoscu  trenutne situacije, I prepustio celnu ulogu pozitivnom naboju emocija. TO je bila panorama na ceo Boka Kotorski zaliv, vredelo je svakog predjenog kilometara. Dole u podnozju svojom lepotom svim ostalim prkosio je Kotor, po meni jedno od najkulturnijih mesta na primorju. Pored mene je stajao znak “Kotor – Stari grad 21 km”, poleteo sam. Stigao sam,  prisla mi je nagrada I sa recima zasluge rekla da ne moram vise da verglam I da je potrebno samo ponekad da zakocim kako ne bi produzio krivinu. Uzivao sam u pogledima na nevestu Jadrana – Boka Kotorski zaliv. Od tog trenutka put od Niksica do Kotora, preko planina je postao moja preporuka svim biciklistima, bas zbog tog pogleda vrednog 2.000.000$. Spustio sam se, ubrzo dosao i do mesta na kome me je neko cekao, ovo je bio jedan lep period mog zivota, za kojim sam tragao. Cim sam sisao sa bajka, poceo sam da planiram sledece putovanje. Sutradan je poceo “Refresh festival” cetiri besprekorno ispunjena dana. Posle odlazim u Dubrovnik, gde srecem Andrewa Thomas humanitarca iz Mancestera koji Ivanu I mene sa sve biciklom I stvarima vozi do Podgorice. Sve ostalo nije biciklisticka prica, ostalo su stvari zbog kojih vredi nesto, ono do cega dodjesh I znas da si uradio nesto divno, nesto sto te ispunjava od glave do pete.

Gledao sam Kotor u podnožju izgleda tako blizu, a pored mene je stajao znak Kotor 20 km, to je bio najuzbudljiviji spust na koji sam naišao

Slansko jezero, prelazak preko brane, put ka goletima i sjajnim predelma za bajking

Ono sto sam zaboravio da kazem, da sam na svakih sest zaysravljao jer sam morao da roditelje obaveshtavam o kordinatama I trenutnom pulsu, ipak briga je bila na njihovoj strani, a bez pomoci tetke, brace I roditelja ove recenice ne bi bile ni zapisane, Hvala svima, bili ste moj tim koji je bio uz mene tokom celog puta, tim koji me je motivisao I koji sam znao da vrednuje ono gde sam krenuo. Dok kucam, prozimaju me razne emocije, pregledao sam slike hiljadu puta I opet cu, jer su to fantasticne uspomene. Probajte nije tesko I uzivajte u slikama koje je moja drhtava ruka nacinila. Posebnu zahvalnost dugujem I Wireless udruzenju “Titel mreža” ciju sam zastavicu nosio tokom celog puta, “Titel Mreza” je obisla SCG, viorila se I senila pogleda mnogobrojnih prolaznika, dugo traje, zasluzila je, alal joj.