Dan peti: Heloo, pozdrav rezervisan za strance
Prijepolje – Bijelo Polje – Mojkovac – Kolašin 130 kilometara

Put Prijepolje Bijelo Polje, bome iskrpiše put za medalju

Ovde sam se osećao baš kao neki bitan lik, trubili su jer ih zaobilazim, nervoza je rasla sa približavanjem granice

Jutro je bilo neverovatno hladno, razmišljao sam da li da obučem nešto, ali se onda setim upustva o oblačenju, i rečima da ukoliko je prohladno dok stojimo, kada sednemo na bicikli biće savršeno. Tako i bi. Uskoro ću biti u drugoj državi, uf kako to tuistički ne zvuči. Dolazim do graničnog prelaza gde carinik pozdravlja moj podvig i pušta me u Crnu Goru. Predah pravim u Bijelom Polju gde dobijam pet različitih informacija na 100 metara o udaljenosti Mojkovca. Vreme kao što sam rekao na početku, takvo se samo poželeti može, najveći neprijatelj biciklista – vetar – nije prominjao glavu. E nekoliko kilometara posle Bijelog Polja susreo sam se sa podugim usponom, na čijem vrhu su me čekale osvežavajuće šumske jagode, koje je prodavao dečkić velikog osmeha. Za jedan evro kupio sam teglicu tek ubranih jagoda, sjaja biznis preko školskog raspusta. Mojkovac se vidi u podnožju, spust do mog popodnevnog odmora. Smeštam se u hlad pored u crveno obojene Crkve, gde sve nekako teče baš planinski, kako god to bilo. Širim moju vreću (hvala ti Klepiću) i posle obilnog obroka više nego potrebna dremka. “Heloooo” budi me nečiji glas, okrećem se ali nema nikoga osim kola koja šibaju drumom, ma sanjao si kažem sebi. “Heloooo” ma ne sanjam, okrećem se i vidim kako dve devojčice vire iz neke kuće. “Živ je, živ” komentarišu one i momentalno me sa smehom razbuđuju. Tu ih pozdravljam na šta oni tiho šapuću “Nije stranac naš je, priča srpski”, ju kakvo osveženje kakva naivna iskrenost. Polako mi prilaze i predstvaljaju mi se i Sandra (mršavica i veoma drčna 8 godina) i Biljana (debeljuca veoma ljupka 9 godina). Kasnije su mi otkrile da ih je učiteljica naučila da kažu Heloo uvek kada vide stranca, i iz tog razloga su meni vikale Heloo. Kao pravi novinari krenule su neizmenično sa pitanji od kojih se ne zna koje je bolje. “A kako se ti zoveš”, “Je l imaš ti mamu i tatu”, “A brata ili sestru”, “A što ideš biciklom, što ne ideš autobusom ili vozom”, “A je l imaš devojku”. Posle seta ličnih pitanja, prebacile su se na osvajanje bicikla i tu mi Sandra naredi da joj dam bicikl da provoza “Velik je i težak je za tebe, nećeš moći da ga voziš” pokušao sam da je odvratim od ideje, ali “Ej šta ti znaš valjda ja znam da vozim bicikl, daj mi ga” ahahah ubrzo je shvatila da je pretežak. Biljana je nastavila da me ispituje i najviše su je oduševili brzinometar i kaciga, koju me je zamolila da probam. Ne mogu da verujem sa kim pričam, toliku količinu iskrene naivnosti mislim da nikada nisam sreo. Posle nekoliko fotografija Sandra mi veli “Ej ako neko izađe iz one kuće, nismo se slikale, to će biti naša mala tajna. Jasno” neverovatno, ulepšale su mi dan. Pozvaše me da sa njima igram između dve vatre, ali kako je vreme sa njima proletelo morao sam da krenem. Moje dve poznanice mi pomažu da se spakujem i odlaze mi po vodu, i upozoravaju da ne bi trebalo da spavam u šatoru, jer im je deda rekao da u polju ima manijak koji napada one koji spavaju u šatoru. Nije bilo jasno da li se na taj način šale ili su ozbiljne, mada mislim da su bile ozbiljne. Biljana me pita da li bih mogao da im pošaljem slike, na šta ima ja odgovorim da moraju da mi daju adresu na šta se Sandra brecnu i ljutito kaže “Nema adrese strancima, ne trebaju nam slike, nema” to mi je bilo možda najsimpatičnije od svega. Prate me do puta i govore da im je drago što su me upoznale i da se pazim jer na putu ima brzih kola, koji jure. Prelazim tridesetak kilometara predivnog okruženja, prava pravcata divljina, zvukovi koji su dopirali iz šume su me podsećali kao da gledam neku National Geographic emisiju iz srca Amazona. Prolazim pored skretanja za Biogradsku goru, gde mi je Dragoljub momak sa kojim sam trebao da krenem na put, preporučio da probam kiselo mleko, rekao je da će zvati konobara da pita da li sam probao kiselo mleko. Pred Kolašin stajem u neku prodavnicu i tu objašnjavam lokalnim dečacima kako sam krenuo na put, i gde sam sve bio. Bili su radoznali, ali sa dolaskom nekoliko motorista prebacili su se na drugi stejdž, na kome ne mora da se vergla. Kolašin me oduševljava, zaista uređena mala varoš, sa ogromnim “Tourist information” centrom, gde mi nalaze smeštaj. Odlazim kod ljudi koji izdaju sobe i dobijam ključ od dvokrevetne sobe broj 6 u kojoj ću biti sam, jer nemaju baš nešto gostiju.

Biogradska Gora pogled iz Kolašina, sad se kajem što se nisam uspeo do gore

Nisam ni pomišljao da ću stranca sresti u Kolašinu, a kamoli da će mi biti cimer, gospodin Thomas Kruel biciklista iz Berlina koji je krenuo za Grčku

Smeštam se i evo gazdarice koja mi govori da siđem dole jer mi je došao kolega koga baš ne razumeju. Silazim i zatičem baš kolegu, biciklista natovaren kao da je krenuo na put oko sveta. Thomas Kruel, dugogodišnji avanturista krenuo je iz Berlina za Grčku, i mi se srećemo ni manje ni više nego u Kolašinu. Gazdarica predlaže da on spava kod mene u sobi, što on prihvata ali me upozorava da jako hrče, što se kasnije ispostavilo kao surovo istinito. Pozivam ga na večeru, odlazimo u lokalni restoran, gde pričamo o biciklizmu. Koliki sam klinja za njega, čovek je prešao celu Ameriku na bajku, ni ne seća se koje mu je ovo po redu putovanje po Balkanu, a Jugoslaviju verujem da zna bolje od svih nas. Klopamo, priča mi o neverovatnim predrasudama koje stranci maju prema Srbiji, i naglašava kako je oduševljen ljudima na prostoru ex Jugoslavije. Razmenjujemo podatke, pozivam ga kao i svakog koga sam upoznao da bude moj gost, on mene zove u Berlin, hehe, i ležemo.

Šesti dan: Crnogorski pršut pedale okreće
Kolašin – Kanjon Morače – Podgorica – Nikšić 130 kilometara

Jutra u Crnoj Gori definitivno razbude čoveka u momentu. Hladno je,a to kroz san bunca i Thomas, koji se ubrzo oduševljava na reči da imam tri u jedan kafu. Iskočio je iz kreveta i na eks popio meni ne baš preko potreban jutarnji napitak. Jutarnje pakovanje i poslednje pripreme pred naš rastanak. Rastajemo se uz reči starih ortaka, javi će se kada dođe u Grčku, a ja kada dođem do mog konačnog odredišta Kotora. On levo ja desno, poslednje mahanje i reči dve “Srećan put”. Iz tvojih usta Thomase u sreću na putu i blagonakslonost vozača, pomislih u tom trenutku.

Pivnica „NEWYORK“ Gospodin Radovan Cicmil i ja, ima li boljeg doceka posle 650 prevaljenih kilometara

Kanjon Morače

Čovek kod koga smo spavali rekao mi je da imam otprilike desetak kilometara do Kanjona Morače. Posle sat vremena jutarnjeg razgibavanja i druženjem sa poslednjim usponom pred najveći na mom putu spust, stižem do restorana koji je ujedno bio i nejlepši vidikovac na koji sam do tada nabasao. Neopisiv prizor sa sjajnim pogledom na drum i tunele koji me čekaju da me ugoste svojim mrakom i suženim putevima. Planinski masivi svuda okolo, odaju utisak nemogućeg spusta. Spremam se, palim svetla, zadnju treptalicu, krećem niz breg u susret tunelima i reli vožnji koju nose krivine kanjona. Ubrzo mi je postalo jasno zašto su mi svi rekli da im se javim kada prođem kanjon, tamo kao da vladaju drugačija pravila za automobile i kamione. U jednom trenutku sam zaboravio na kočnice i video da mi još malo fali da poletim, a da ako ne usporim manja rupa ili neravnina mi može biti odskočna daska za poletanje. Niz kanjon sam se svemirski brzo spustio, ali uspeo sam da napravim nekoliko fotografija uprkos neprestanim sirenama koje su me pomalo činile nervoznim. U svakom tunelu put se sužava, meni se bar tako činilo, a bukvalno nijedan tunel u kanjonu nije osvetljen, naravno nema potrebe da bude svaki osvetljen rekoh sebi, ali ubrzo se setih Vlade Zlatiborca i njegove priče o jednom tunelu. Sa ulaskom u svaki tunel uvek se obradujem kada u istom trenu vidim svetlost na kraju tunela. O svetlosti na kraju tunela u koji sam ušao nije bilo ni naznake, i poslušam savet biciklističkog brata i siđem sa bicikla i počnem da ga guram tik uza zid. Dug je bio tunel, bar se meni tako činilo, gurao sam bajk nekih 5 minuta i kada sam izašao nije mi bilo baš sve jedno, ipak svetlo na bajku nije bilo dovoljno da osvetli ceo tunel, a plus je put u tunelu krivudao. Prošao sam i to, savladan je kanjon a ja čitav, bogatiji za iskustvo spuštanja niz strmoglavi desetokilometarski spust. Ulazim u Podgoricu i posećujem, najavljeno, kolegu sa fakulteta Draška Milačića koga mi kolege sa fakulteta, valjda zato što je iz Crne Gore, zovemo Njegoš. Pravodomaćinski njegova krajnje ljubazna majka me dočekuja sa berićetnim stolom, a i trebalo mi je. Sa određenom dozom početnog ustezanja počeo sam da jedem, ali sam se ubrzo oslobodio i počistio đakonije sa stola. Gostoprimstvo crnogorskih prijatelja se ne može odbiti, pa shodno tome sam krenuo ka Nikšiću, kod čoveka velikog srca I širokog osmeha Radovana Cicmila – Iglice. Pomažembi da prođem kroz četiri kilometara dug tunel (zahvalnost dugujem Radovanovom zetu). Ne mogu da izostavim a da se ne zahvalim Radovanovim roditeljima tata Tomi i mama Veri koji su me zaista fantastično dočekali, sa najobilnijim obrokom koji sam imao u Crnoj Gori. Posle spremanja Iglica I ja smo otišli u pivnicu, I kasnije se sve spontano dešavalo.

Morača, podnožje kanjona

Planina Prekornica, pogled sa magistrale Podgorica – Nikšić